“Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј мене грешног”.

Она је, тврди се, основни метод којим они који се моле отварају своје срце Богу због чега се назива и Молитвом срца; верује се да је управо то та молитва коју апостол Павле заговара у Новом завету као “непрестану молитву”, премда наука сматра да је настала у египатским пустињама у 5. веку и да је тек постепено на Истоку стекла ову важност коју има данас.

Њено коришћење је посебно често у исихазму, православној монашкој традицији која је као начин живота посебно заступљена на Светој гори, а која укратко речено представља потпуно окретање човековој унутрашњости која се сједињује са Богом путем вођења пуног црквеног живота и узимањем Светих тајни.

“Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј мене грешног”.

При вишечасовном и непрестаном понављању ове кратке молитве користи се бројаница, која се сматра оруђем молитве, али која није обавезна и више служи као испомоћ онима који су тек почели да улазе у тај мистични свет или онима који су слаби и лако губе концентрацију. Поред тога, приликом понављања Исусове молитве верници се могу и клањати Богу и крстити.

Међутим, овако дубоко залажење у Исусову молитву духовници обично не саветују обичним људима, без помоћи некога ко је већ у томе вешт и искусан.

Sadržaj se nastavlja nakon oglasa

Magično topljenje sala sa stomaka i bokova. Sve je jako jednostavno, uzmite

---

Sponsored by

Кажу да постоји опасност од застрањивања. Али у нормалним границама, оним које не подразумевају сате и сате репетиције, Исуса молитва је, кажу, и пожељна и неопходна.

“Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј мене грешног”.

На хришћанском Западу Исусова молитва никада није стекла толику популарност какву је имала на Истоку, мада се не може рећи да није коришћена. Међутим, православно теолошко утемељење Исусове молитве коју је донео са собом Свети Григорије Палама у XИВ веку увек је наилазило на осуду Католичке цркве.

Тако је барем било све док папа Јован Павле ИИ није концем XX столећа самог Паламу назвао свецем, великим писцем и ауторитетом на пољу теологије, и док није с уважавањем проговорио о Паламиној жељи да “нагласи да постоји основана могућност да је човеку дато да се с Троједним Богом уједини у интимности сопственог срца, у тој дубокој милосрдној сједињености коју источна теологија воли да описује особито моћним појмом теозе, обожења“.

“Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј мене грешног”.

Овај различити однос према Исусовој молитви долази од различитог приступа према греху. Западне цркве наступају легалистички и моралистички, и пружају могућност овоземаљског искупљења. Православна црква с друге стране користи појмове као што су “болест” и “излечење”, а грех не носи са собом кривицу због кршења правила већ више подстицај да се постане нешто више него што човек јесте, да се постане “боголик”.

Другим речима, грех је оруђе спасења, а човек се каје не зато што јесте или није врло људско биће, већ зато што људска природа може и треба да се мења набоље.