Ми Срби смо један од ретких народа на овом свету који су заветни. Наш завет се састоји у ономе што Свети Јустин Ћелијски и Врањски каже да је то наше, српско издање једне хришћанске идеје о зрну које умире да би потом родило многе плодове.

Љубомир Симовић у свом сценарију за филм “Бој на Kосову” 1989. године најбоље то описује у молитви коју на кнежевој вечери изговара Свети кнез Лазар:

“Нек’ немамо ништа до једно зрно соли, ал’ нек’ све буде њиме осољено. И кад нам све однесу воде и ватре, то једно зрно нека нам буде све. Амин!”

“Мили Боже, што ћу и како ћу?

Kоме ћу се приволети царству?

Да или ћу царству небескоме?

Да или ћу царству земаљскоме?

Ако ћу се приволети царству,

приволети царству земаљскоме,

земаљско је замалено царство,

а небеско увијек и довјека”

На избору кнеза Лазара за Царство Небеско, који почива на темељу светосавског учења, почива цео српски народ, његова култура и историја. Он је суштина нашег постојања. Kосовски завет се налази у равни са Светосавским заветом (који код Срба има функцију као Мојсије код Јевреја) и они се прожимају.

Иако модерне нације настају тек у 18. веку, само поједини народи имају самосвест о свом постојању и пре тога, а то су на пример Руси, Грци, Срби, Енглези…

Заветне нације, које имају завет са Богом и свест о својој Божијој изабраности рађају се највише у ромејском (византијском) цивилизацијском кругу, као и код неких протестаната тј. калвиниста који верују у своју изабраност.

Осим нас, сличне завете видимо и код Јермена, чија је монофизитска црква Нови Израиљ, код Јевреја носилац изабраности је јеврејски народ, а код Етиопљана носилац је Соломонска династија. Kод таквих народа и завета, кључан однос је однос Бога и изабраног народа, при чему то није погодба са Богом, већ је у питању опредељење и завет тј. вера да када народ или његови владари прекрше постојећи завет са Богом, за то плаћају велику цену.

Наш завет са Богом тј. светосавски и косовски завет прекришио је, на пример, цар Душан, оним што је учинио са својим оцем, потом неканонским узимањем епархија Цариградске патријаршије и сукоб са Цариградском патријаршијом. Цена за такво огрешење мора да се плати, а то је судбина његовог сина, цара Уроша. Kнез Лазар је тај који мири Цариград и Пећку патријаршију. А потом ново сагрешење о српски завет чини Вук Бранковић и српски великаши свађом око царског престола Немањића у тренутку турске најезде:

“Великаши, проклете им душе, на комате раздробише царство.”

“Бог се драги на Србе разљути за њихова смртна сагрешења.“

И тако долази цена коју заветни народ плаћа и то траје све док се не врати Богу и свом завету са Њим.

Надамо се само да су нове генерације Срба и њихових вођа свесне нашег завета са Богом и да знају какве последице по све нас доноси кршење тог завета.

Тај наш, српски завет са Богом најбоље је објашњен у епској песми “Пропаст царства српскога“ и он се састоји у избору између царства земаљског и Царства Небеског. То је избор Светог кнеза Лазара и свих Срба са њим: