Он каже да у укупном друштвеном и научном дијалогу о изазовима ове врсте неизоставно треба саслушати, и практично уважити, и религијске ставове – у нашој земљи, као и другде у Европи, првенствено хришћанске. Епископ Иринеј каже да питање трансплантације људских органа на исти начин посматрају и вреднују Православна и Римокатоличка Црква, као и традиционалне Цркве Реформације, а са њима се у потпуности подударају и гледишта јудаизма и ислама.За верујуће људе полазна тачка у сагледавању тема везаних за трансплантацију је неприкосновена вредност, слобода и достојанство људске личности и светиња живота као неопозивог дара Божје љубави. То значи да је трансплантација неког органа са једног човека на другог не само дозвољена него и заслужује сваку похвалу са становишта хришћанског морала уколико испуњава следеће услове:

– и прималац и давалац поступају слободно и добровољно.
– давалац је надахнут и подстакнут искључиво љубављу према ближњем, за којега добијени орган значи здравствену помоћ, а често и опстанак у животу.

– следствено, недопустива је било каква манипулација, принуда, трговина људским органима, искоришћавање људског сиромаштва за куповину органа здравих људи, па и деце, клонирање у циљу производње и складиштења резервних органа и све што је налик овоме.

– пресађивањем органа не сме бити угрожен живот његовог даваоца, а ни његово опште здравствено стање не сме се притом толико оштетити да он уствари постане само нова жртва, уместо онога коме је искрено хтео да помогне.

– у изузетним случајевима важи реч Христова да нема веће љубави од оне кад неко жртвује и сопствени живот за ближњега свога.
– трансплантација не сме бити таква да мења, унижава или угрожава биолошки или духовни идентитет примаоца, односно његов идентитет као припадника људске врсте или као личности.

Ту, међутим, не сме важити правило: твоја смрт јесте мој живот или обрнуто. Не може један човек дати срце другом, дарујући живот њему, а одузимајући га себи. Зато се срце – па и други витално важни органи – пресађује само еx цадавере, са мртвог човека (леша). Али ту се често јавља дилема: када је човек дефинитивно мртав телом? Традиционална дефиниција телесне смрти гласила је да је то стање које настаје када је човеку потпуно и бесповратно престао рад срца и дисање („кардио-респираторна смрт“). Данашња медицина углавном прихвата гледиште да је то стање кад настане комплетна неактивност или неповратна дегенерација мозга („мождана смрт“). Овде се рађа етичка дилема.

По хришћанској, библијској антропологији, смрт значи одвајање душе од тела (види Пс. 145, 4 и Лук. 12, 20). Из тога би следило да живот, ма колико „висио о концу“, постоји све дотле док се остварује делатност организма. Али не би следило да вештачко, механичко продужавање рада само појединих органа (живот или, пре, продужено умирање „на апаратима“) значи неко особито доброчинство за човека. Човек, као боголико биће, има право на живот достојан човека. Али он заслужује и смрт достојну човека – хришћански крај живота, непостидан и миран, у измирености са Богом, другима и собом, у љубави. Зато ни срце умрлога – ако је стварно већ умро – не можемо пресадити у тело живога ако нема сигурног доказа да је покојник то за живота хтео.

– Ако је заиста хтео, то је онда посмртни израз љубави, посмртно доброчинство – закључује се у тексту епископа Иринеја.

Као доказ да се црква слаже са донацијом органа можемо да употребимо знање да је шабачки владика Лаврентије пре нешто више од пет година узео донаторску картицу и својим чином дао пример другима.