По договору са супругом спремили су се да једног јутра оду под Острог, а чуо је да људи говоре да ко одлази Светом Василију на поклоњење, има велика искушења. Он је мало о томе мислио и у то веровао.Уплатили су у једној агенцији превоз минибусом и сутрадан са сином кренули пут Острога. Што су се више приближавали манастиру, жена и син су се расправљали. Како се минибус приближавао планини, свађа је била све јача и јача.

Ушавши у горњи манастир и целивавши мошти Светог Василија, помолио се за здравље. Три пута се враћао унутра, не знајући зашто.

Када је ушао трећи пут, угледао је неколико људи коју су били у молитви, склонио се до зида и чекао да се молитва заврши. По свршетку одоше сви, а тада је очекивао да поразговара са монахом.

Сувоњав и висок мохах прво га је упитао нешто што га је оставило без речи.

“Да ли сте ви венчани у цркви?!

Главни јунак ове приче остао је укочен и збуњен, а размишљајући у себи помисли да је све некако испуњавао сада, али схвати да се он и супруга нису венчали у цркви. Како му је то промакло ни сам није знао.

Одмах се договорио се женом о венчању чим стигну у Београд. Први дан по повратку отишао је да закаже венчање у цркви. У то време био је Петровски пост, па су морали да сачекају његов крај како би се венчали.

На заказано време прве недеље по Петровском посту нађоше се младенци са кумовима, када је отпочела света тајна венчања. После тог чина, наредни месеци представљали су најлепши период њиховог заједничког живота. У то време они су практично живели свој нови “медени месец” – без свађа, расправа и било чега што би им реметило Богом благословени брак склопљен у цркви.