Острошки монах Арсеније Јовановић није обичан монах, он је свестрана, вишедимензионална, харизматична личност, писац, успешан сликар, по професији стоматолог. Он је православни учитељ, ментор, проповедник, православни психолог, филозоф који држи духовну проповед на један специфичан начин, тако што се практично исповеда пред присутним аудоторијумом. А његова исповест је толико моћна и поучна јер је лична и искрена.

Недавно, у једном свом интервјуу, осврнуо се на најраспрострањенију болест савременог друштва – депресију и открио разлог због чега ова пандемија не престаје. Тајна је у једној ствари!

Брзина коју живимо и која нам је наметнута води, каже, на психијатрију, код дилера, у јавну кућу или у – ресторане:

“Зашто су на Западу људи предебели? Зато јер им је душа бескрајно гладна, а тело им је сито. Они једу да утоле глад, не физичку, већ духовну, а она не може да се утоли храном у фаст фуду.”

Узрок оваквог стања је, према речима оца Арсенија, недостатак љубави.

“Нема љубави. Друштво одвлачи родитеље ван куће, преоптерећени су, немају времена за децу. Васпитавани смо без љубави. Зато имамо епидемију психичких болести. Од лакших, попут анксиозности, страхова и депресије, па до најтежих стања. То све потиче од уништавање жене која губи два своја најмоћнија оружја: женственост и љупкост. Изгубивши контакт са Богом и оним што јој је Богом дано такмичи се са мушкарцем. Деца одрастају у том амбијенту и када мајке изгубе своју црту жене, онда и девојчице, њихове ћерке, постају још горе. Мушка деца почињу да мрзе мајке које их нису васпитале да воле женски род и то ствара амби

Он објашњава зашто се копља највише ломе око омладине и зашто се и на глобалном ниову покушава перфидна контрола младих.

“На Правном факултету у Подгорици редовно је одржавана трибина која је затворена после мог предавања на којем сам говорио о наркоманији и рокенролу. Рекао сам да нам је омладина зомбирана, надрогирана. То се некима није допало. Зашто? Зато што је омладина најздравији део друштва. Човек средњих година је уцењен послом, децом. Омладина је растерећена и може да покрене промене. Систем то зна и не жели да се истина чује. Сећам се мог времена. Вође највећих рокенрол бендова биле су изманипулисане од система. Мислили су да су борци, неки бунтовници, уствари, систем је преко њих контролисао омладину. Дођу клинци на концерт, издувају се, измитингују, кажу: “Kако нам је добро у овом меком комунизму”, и не буне се. Онда им још убаце дрогу и заврше посао.”

Отац Арсеније каже да у овом времену наша православна црква, односно свештеници морају да буду спремнији да дају одговоре омладини.

“Ми и не знамо шта је то православље. Чак и многи наши свештеници не знају којом силом располаже православље. Дође им млад човек са проблемима, они га пошаљу на психијатрију. Не знају да је молитва та која има силу исцељења. Тога и неки у Цркви нису свесни. Kада код мене дође неки млад човек са проблемима, молитва је врховна терапија. Ми имамо физиолошки и духовни имунитет. Духовни имунитет брани нас од демонских сила, као што нас физиолошки брани од вируса. Молитва избацује зло и припрема нас за врховни сусрет када срце престане да нам куца, када се наш дух, душа и личност спремају за ново рођење. Молитва мења законитости времена и законитости физике. Успорава старење. Пустињаци су живели по 100-120 година. Молитва је најбољи ботокс,” објашњава отац Арсеније и додаје да је Цркви потребан активнији мисонарски рад, али не ка онима који су већ у Цркви, него као онима који су ван ње, преноси Интермагазин.нет.

јент насиља у којима мушкарци малтретирају жене и децу. Губи се свака мера,” каже отац Арсеније.

“Љубав се, нажалост, све више поистовећује са похотом. Љубав је када волимо човека онаквог какав јесте и не трудимо се да га мењамо. Љубав је жртва. У љубави највише треба да тражимо од себе, не од другог. Треба више да размишљамо како се односимо према вољеној особи и она ће она исто тако да се односи према нама. То је узајамно и са вољеном особом и са децом и са родитељима, пријатељима. А, дешава се супротно. Тражимо за себе, не дајемо, приговарамо ономе поред нас да нам не даје оно што мислимо да нам припада и долази до разлаза. Ако знамо да је и Христос између двоје људи који се воле, онда је љубав, по мом мишљењум потпуна,” поручује отац Арсеније.

Сами правимо пакао, а не Бог

Отац Арсеније објашњава како то сами правимо пакао са којим се суочавамо и за живота, али и када наше срце престане да куца.

“Сами стварамо пакао. Није Бог створио пакао, ми га стварамо.

Аутодеструктивним животом, злим помислима и делима уништавамо душу, срце, ум који суочавање са божанском, нетварном светлошћу после смрти доживљавају као мучење и пакао. Kао што се болестан човек склања од сунца, тако и болесној души смета и мучи је светлост божанске љубави са којом се суочава после смрти тела,” каже отац Арсеније.