Неко ми је причао да се један човек увек молио Богу, да га не оставља на земном путу, и, као што је Господ некада пратио своје ученике на путу за Емаус, да тако и њега прати на путу његовог живота.

На крају свог живота имао је овакво виђење: видео је себе како иде пешчаном обалом океана. Окренувши се, видео је трагове својих стопа на меком песку како иду далеко уназад. То је био пут његовог протеклог живота. И поред трагова својих стопа налазили су се трагови још једног пара стопа. Схватио је да га је то Господ пратио у животу, као што Му се и молио. Али на неким местима пређеног пута видео је трагове само једног пара стопа, које су се дубоко урезале у песак, као да сведоче о тежини пута у то време. И сетио се тај човек шта је тада било, када су у његовом животу били посебно тешки тренуци и када је живот изгледао преко сваке мере тежак и мучан. И тај човек је са прекором рекао Господу:

– Ето видиш, Господе, у тешка времена мог живота, Ти ниси ишао са мном; видиш ли трагове само једног пара стопа; ја сам тада сам ишао кроз живот, и по томе како су се трагови дубоко урезали у земљу, видиш да ми је тада било веома тешко да идем.

Али, Господ му одговори:

– Сине мој, ти грешиш. Ти заиста, видиш само трагове једног пара стопа у оно време твог живота, кога се сећаш као најтежег. Али, то нису трагови твојих стопа већ Мојих . Зато што сам те у тешка времена твог живота Ја узимао на Своје руке и носио те. Тако, сине мој, то нису трагови твојих стопа, већ Мојих…