Иако се информација о козлацу са Хиландара преноси тихо и искључиво „од увета до увета“, готово да увек стигне до оних којима је потребна. На хиљаде људи оболелих од најтежих болести већ је пробало еликсир ове биљке који монаси у Хиландару на Светој Гори припремају и бесплатно деле.

Судећи према писмима захвалности која свакодневно стижу на Хиландар, овај лековити отров показао се као моћно средство у борби са неизлечивом болешћу.

Из дана у дан, све већи број људи у невољи обраћа се хиландарским монасима, а они, знајући да је време један од пресудних фактора код тешких болести, прихватају сваку помоћ при раду. Међу бројним верницима који на Светој Гори помажу у вађењу козлаца из земље и припреми препарата је и Нишлија Братислав Јанковић.

„Стално одлазим на Хиландар и помажем монасима“, каже Јанковић и додаје да је потражња за овим препаратом невероватна: „Нисам ни слутио колико се људи бори са раком, чини се као епидемија. Хиландарским монасима се за помоћ не обраћају само наши људи, лековита својства препарата су се надалеко прочула, па је много странаца који траже спас у овој биљци. Многи и лично долазе у Хиландар по помоћ“, додаје наш саговорник.

Козлац (Arummaculatum) је вишегодишња зељаста биљка дивног цвета и јарко наранџасто-црвеног плода, али непријатног мириса. Сви који су имали прилику да је беру сведоче да заправо мирише на труло месо, што је посебна посластица за инсекте који је опрашују. Има копљасто лишће тамнозелене боје, прошарано смеђим пегама.

„Препарат се прави само од корена козлаца. Корен се опере од земље и иситни на величину зрна кукуруза, суши се, а потом стави у стаклену теглу. Тада се прелије медом који се после извесног времена разводни, јер козлац испусти своје сокове“, објашњава Јанковић.

Он објашњава и како се овај препарат користи.

„Није потребно да одстоји, а користи се тако што се прогута без жвакања јер је невероватно љут, и то искључиво ујутру на празан стомак, најмање пола сата пре јела. Важно је поменути да се не сме узимати за време хемотерапије и зрачења. Терапија козлацем примењује се петнаест дана узастопно и може да се понови тек након паузе од месец дана.“

На Хиландару се може чути да је рецепт за припрему овог препарата потекао из бугарског манастира Зограф. По легенди која се препричава, тамошњи свештеник, отац Нектарије, пренео је своја знања хиландарским монасима.

„На Светој Гори козлац буја јер му погодују климатски услови и шумска хладовина, а у Кареји сам га видео са огромним лишћем, те није чудно што су монаси истраживали предности које може да пружи ова биљка.

Монаси тврде да се козлац користи за многа обољења, као што су болести желуца, реуматизам, неуралгије, полипи, а код канцерогених обољења најбољи резултати постижу се код тумора на дојци, простати, плућима… Због способности да уништава малигне ћелије препоручује се да овај препарат превентивно узимају и здраве особе, бар два пута годишње“, преноси Јанковић искуства која је чуо.

Змијино грожђе ниче крајем зиме, чим почне снег да се топи, не воли сунце и расте у сенци дрвећа, а најпогодније му је земљиште од иловаче.

„Козлац креће заједно са сремушем, исто им је станиште, а налазио сам га и на Сувој планини на хиљаду метара надморске висине, у буковој и храстовој шуми“, каже он и констатује:

Према мом вишегодишњем искуству, у нашој земљи има га највише у багремарима поред Нишаве, где расте два пута годишње, с пролећа и с јесени. Легенда каже да су корен козлаца кували и јели наши Солунци, јер термички обрађен или осушен губи отров. Ипак, треба бити опрезан при коришћењу ризома, односно, користити га само уз консултацију са стручним лицем, јер је у свежем стању отрован.