Blaženopočivši patrijarh Pavle bio je poznat po svojoj skromnosti. Malo ko zna anegdotu o tome kako su nastale njegove cipele, u kojima je uvek pešačio.

Pogotovo je bio zanimljiv podatak da je sam vodio brigu o svojoj obući, a priča koju vam donosimo sigurno će vas podsetiti zašto je nosio nadimak “sveti siromah”.  Gojko Stojčević, slabački dečak iz sela Kućanci, koji je rano ostao bez roditelja, prevalio je veliki duhovni put da bi 1990. godine postao 44. vrhovni poglavar Srpske pravoslavne crkve.

U svešteničkim krugovima dugo će se prepričavati kako je patrijarh Pavle imao lepe cipele – lake, udobne i besprekorno sjajne.
– Jeste – osmehivao se patrijarh Pavle kada su ga pitali za cipele. – Udobne su, mogu u njima dugo da pešačim.

– Gde ste ih kupili?
– Eh, kupio! – rekao i odmahnuo rukom kao da je stavio tačku na razgovor.

A iza ovih cipela stoji malo neobična priča: cipele, u stvari, nekad bile ženske čizme – našao ih patrijarh, bačene, blizu kuće svoje sestre. Zagledao ih, prevrtao, video da su stare i očuvane. Posle nekoliko dana u svojoj maloj radionici načinio je sebi dobre cipele.

Patrijarh Pavle je bio veoma cenjen zbog svoje skromnosti i mudrosti. Nije mu bilo ispod časti da šije ili da popravlja prozore. Sećanje na ovog neobičnog, blagog čoveka, koji je bio istovremeno i intelektualac i zanatlija, ostalo je živo i pet godina nakon njegove smrti.

Dok su mnogi kupovali luksuzne automobile, on je svuda išao peške ili javnim gradskim prevozom. I to u cipelama koje je sam pravio, ali i popravljao. Priča kaže da ga je obućarskom zanatu naučio neki čovek koji je popravljao cipele u blizini Patrijaršije, a neki kažu da je zanat “pendžetiranja đona” naučio u manastirima.

Jednog dana je video vozača ispred patrijaršije kako menja gumu i zatražio da mu pozajmi parče od gume koju je čovek nameravao da baci. Od te gume je izrezao kalup i tako zakrpio svoje cipele.

(Novosti)