Jevanđelje po Mateju nalazi se na prvom mestu u poretku novozavetnih spisa, zbog mnoštva razloga koje pre svega imaju veze sa dubinama i širinama izloženih Hristovih učenja u njemu. Ono je prvo od tri takozvana sinoptička jevanđelja, koje linearno kazuju o rođenju, životu i učenju, konačno i stradanju Isusovom. Ta se tri spisa — još i po Marku i Luki — međusobno dopunjuju i zavise jedni od drugih. Jovanovo jevanđelje ima potpuno drugačiju strukturu i sadržaj, i svojevrsno je iščašenje od „pravila“, ali ne u smislu da donosi kontradiktornost već da obogaćuje „modus operandi“ širenje hrišćanske reči.

Ono što ćemo citirati u ovom tekstu — rečenicu koja je verovatno najvažnija od svih rečenica napisanih u Novom zavetu, a izgovorenih od strane Isusa Hrista — smešteno je u gorepomenuto Jevanđelje po Mateju. Jezgrovita je to kristalizacija čitave hrišćanske misli i etike, pa čak i Besede na Gori.

Isus Hrist u njemu razgovara sa narodom, podučava ga, ali fariseji i sadukeji koji ne veruju da je on Sin Božiji pokušavaju da ga uhvate u intelektualnu klopku, da mu postave stupicu iz koje se neće izvući, da ga isprovociraju da se izlane i kaže nešto što ne treba.

Na jednom mestu u Jevanđelju po Mateju odigrava se dramatična filozofska rasprava između Isusa Hrista sa jedne strane i fariseja i sadukeja sa druge. „A fariseji čuvši da ućutka sadukeje, sabraše se zajedno. I upita jedan od njih, zakonik, kušajući ga i govoreći: Učitelju, koja je zapovijest najveća u Zakonu?“ Ono što je Isus potom rekao jezgrovita je kristalizacija čitave hrišćanske misli i etike.

Jevanđelje po Mateju nalazi se na prvom mestu u poretku novozavetnih spisa, zbog mnoštva razloga koje pre svega imaju veze sa dubinama i širinama izloženih Hristovih učenja u njemu. Ono je prvo od tri takozvana sinoptička jevanđelja, koje linearno kazuju o rođenju, životu i učenju, konačno i stradanju Isusovom. Ta se tri spisa — još i po Marku i Luki — međusobno dopunjuju i zavise jedni od drugih. Jovanovo jevanđelje ima potpuno drugačiju strukturu i sadržaj, i svojevrsno je iščašenje od „pravila“, ali ne u smislu da donosi kontradiktornost već da obogaćuje „modus operandi“ širenje hrišćanske reči.

Ono što ćemo citirati u ovom tekstu — rečenicu koja je verovatno najvažnija od svih rečenica napisanih u Novom zavetu, a izgovorenih od strane Isusa Hrista — smešteno je u gorepomenuto Jevanđelje po Mateju. Jezgrovita je to kristalizacija čitave hrišćanske misli i etike, pa čak i Besede na Gori.

Isus Hrist u njemu razgovara sa narodom, podučava ga, ali fariseji i sadukeji koji ne veruju da je on Sin Božiji pokušavaju da ga uhvate u intelektualnu klopku, da mu postave stupicu iz koje se neće izvući, da ga isprovociraju da se izlane i kaže nešto što ne treba.

Razgovor teče ovako: „U taj isti dan pristupiše mu sadukeji, koji govore da nema vaskrsenja, i upitaše ga govoreći: Učitelju, Mojsej reče: Ako umre ko bez dece, da uzme brat njegov ženu njegovu i podigne seme bratu svome. U nas beše sedam braće; i prvi oženivši se umre, i ne imavši poroda ostavi ženu svoju bratu svome. A tako i drugi, i treći, sve do sedmoga. A posle svih umre i žena. O vaskrsenju, dakle, kojega će od sedmorice biti žena? Jer je sa svima bila.

A Isus odgovarajući reče im: Varate se, ne znajući Pisma ni sile Božije. Jer o vaskrsenju niti se žene niti se udaju, nego su kao anđeli Božiji na nebu. A za vaskrsenje mrtvih niste li čitali šta vam je rekao Bog govoreći: Ja sam Bog Avraamov, i Bog Isakov, i Bog Jakovljev? Bog nije Bog mrtvih, nego živih. I narod čuvši divljaše se nauci njegovoj.

A fariseji čuvši da ućutka sadukeje, sabraše se zajedno. I upita jedan od njih, zakonik, kušajući ga i govoreći: Učitelju, koja je zapovest najveća u Zakonu? A Isus mu reče: Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svim umom svojim. Ovo je prva i najveća zapovest. A druga je kao i ova: Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe. O ovim dvema zapovijestima visi sav Zakon i Proroci.

A kada se sabraše fariseji, upita ih Isus govoreći: Šta mislite za Hrista? Čiji je sin? Rekoše mu: Davidov. Reče im: Kako, dakle, David njega u Duhu naziva Gospodom govoreći: Reče Gospod Gospodu mojemu: Sedi meni s desne strane, dok položim neprijatelje tvoje za podnožje nogama tvojim? Kada, dakle, David naziva njega Gospodom, kako mu je sin? I niko mu ne mogaše odgovoriti ni reč; niti smede ko od toga dana da ga zapita više“. (Matej 22:23-46).

Prema tome, prva Božija zapovest glasi: „Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svim umom svojim“. Druga Božija zapovest glasi: „Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe“.

Hrist nakon toga dodaje da „o ovim dvema zapovestima visi sav Zakon i Proroci“, drugim rečima da sve od njih zavisi. Zbog čega? Pravoslavna crkva uči da je svih prvobitnih Deset zapovesti sažeto u ove dve, da je to jezgroviti izraz celokupne mudrosti tih starozavetnih zapovesti, ali takođe bi se moglo kazati i da ove dve nose neku „dodatnu vrednost“, koja nije izražena u prvobitnim zapovestima.

Drugim rečima se radi o nečemu što je u svakodnevici dovoljno uvek imati na umu da bi se bila dobra hrišćanka ili bio dobar hrišćanin. A koliko ljudi koji se busaju u grudi to ima na umu? Može li se reći: „Bravo braćo Rusi, ubijajte neprijatelje pravoslavlja?” Barem tokom Uskršnjeg posta — treba postaviti sebi to pitanje i na njega iskreno odgovoriti, i ne definisati proizvoljno „ bližnjeg svog“, onako kako nam trenutno odgovara. Jer bližnji je svako živo biće.

(Izvor: Telegraf)