Vaskrs je najveći hrišćanski (crkveni) praznik kojim se proslavlja Isusov povratak u život – vaskrsenje. Po hrišćanskom verovanju, to se desilo trećeg dana posle njegove smrti, uključujući i dan smrti: tj. prve nedelje posle Velikog petka.

To je pokretni praznik i praznuje se posle jevrejske Pashe (heb. pessach) u prvu nedelju posle punog meseca, koji pada na sam dan prolećne ravnodnevnice, ili neposredno posle nje. Kod istočnih hrišćana, Vaskrs najranije može da padne 4. aprila, a najkasnije 8. maja, a kod zapadnih hrišćana uvek pada između 22. marta i 25. aprila.

Iz teološke perspektive, Vaskrs predstavlja najvažniji hrišćanski praznik, a njime se izražava radost zbog konačne pobede sina Božjeg nad smrću i progonstvom. Po tumačenju nekih protestanata, ne Vaskrs, već Veliki petak predstavlja najveći hrišćanski praznik, zato što se čovečanstvo već Isusovom smrti, a ne njegovim vaskrsnućem oslobodilo grehova.

Ipak, ta teorija negira postojanje života posle smrti, pošto Isus po Svetom pismu smrt pobeđuje tek svojim vaskrsnućem. Mnogi hrišćani u tome i vide smisao i značenje Vaskrsa.

Za Vaskrs su vezani brojni narodni običaji. Postojao je običaj da se jajima deci trljaju obrazi, i da se ukućani umivaju vodom u kojoj su jaja prenoćila. U vodu za umivanje valja da se stave i dren, bosiljak i zdravac. Ovaj običaj je i dalje prisutan u mnogim seoskim područjima Srbije, ali se veruje i da bi ovakvu vodu odmah trebalo potrošiti, jer ako prenoći može da donese nesreću!

Prvo jaje ofarbano u crveno naziva se čuvarkuća, čuvar, stražar, stražnik… Za njega se veruje da ima posebnu moć, pa se zato koristilo u magiji plodnosti, ali i za zaštitu ljudi i ljudskog zdravlja.

Čuvarkuća se koristila i za zaštitu useva pa se često zakopavalo u dvorište ili njivu. Ipak, trebalo je biti oprezan sa ovim jajetom, jer pogrešno rukovanje, smatralo se, moglo je da donese štetu. Od onoga što ne valja raditi na današnji dan izdvajamo i – kasno ustajanje i kasno leganje. Verovalo se da to donosi “zastoj u napretku”.

Drugi važan običaj, vezan za ovaj praznik, je pričešće, koje se, osim u crkvi, obavljalo i u prirodi. Tačnije, u Šumadiji je bio običaj da se pričest obavi u prirodi, jedenjem pupoljka leske ili glogovog lista i ispovedanjem.

U istočnoj i južnoj Srbiji, takav ritual se zvao komkanjem, a tokom njega, pre ručka su se drenove rese, trave zdravca i parčići Vaskršnjeg kolača potapali u vino. Svi ukućani su morali da piju tu “komku” nakon čega su preskakali sekiru na pragu kuće izgovarajući želje za sreću i napredak.

Jedno od obeležja Vaskrsa jeste svečani ručak, kojim se i zvanično prekida sedmonedeljni post u krugu porodice.

(Izvor: Telegraf)