Dr Ričard Dej je bio insajder Rokfelera, koji je 1969. godine grupi pedijatara u Pensilvaniji rekao kako će se Amerika i svet promeniti u skladu sa globalnim planom.

Ono što je rekao, vremenom se pokazalo tačnim u gotovo svim detaljima. Svi ovi ljudi su znali šta je planirano, jer unutar mreže elite postoji baza znanja koja se veoma razlikuje od one u javnom domenu.

Snimanje, ili beleženje na sastanku je bilo zabranjeno, međutim jedan hrabar član elite uspeo je da se priseti i objavi veći deo rasprave. Evo šta je rekao:

Politika

Rekao je da vrlo malo ljudi zaista zna kako funkcioniše vlast. Nešto u kontekstu da se na izabrane zvaničnike utiče na način koji oni ni ne shvataju i da oni zapravo izvršavaju unapred osmišljene planove, iako njima deluje da su oni autori planova. 

Dalje je rekao da većina ljudi ne razume kako vlade funkcionišu, pa čak i ljudi na visokim položajima u vladama zapravo ne razumeju kako i gde se donose odluke.

Jedna od izjava imala je veze sa promenom. Izjava je glasila: „Ljudi će morati da se naviknu na ideju promene, toliko naviknuti na promene da će očekivati promene. 

Ništa neće biti trajno. Ovo se često dešavalo u kontekstu društva, gde se činilo da ljudi nemaju korene ili trajnu strukturu, ali bi bili pasivno spremni da prihvate promene samo zato što je to sve o čemu su ikada znali.

Sve ima dve svrhe. Jedna je tobožnja svrha koja će je učiniti prihvatljivom za ljude, a druga je stvarna svrha koja bi nastavila sa ciljom uspostavljanja novog sistema, rečeno je: „Ljudi previše veruju, ljudi ne postavljaju prava pitanja“.

Gobalna ekonomska diktatura

Navedeni plan je bio da se različitim delovima sveta dodele različite uloge u industriji i trgovini u jedinstvenom globalnom sistemu. Stalno prvenstvo Sjedinjenih Država i relativna nezavisnost i samodovoljnost Sjedinjenih Država morali su biti promenjeni.

To je bio jedan od nekoliko trenutaka u kojima je spomenuto – da biste stvorili novu strukturu, prvo morate srušiti staru, a američka industrija je bila jedan od primera toga … ovo se posebno odnosilo na našu tešku industriju koja će biti smanjena dok su se iste industrije razvijale i u drugim zemljama, posebno u Japanu.

I u tom trenutku bilo je nekih rasprava o čeliku i posebno automobilima – sećam se da je rekao da će se automobili uvoziti iz Japana podjednako kao i naši domaći automobili, ali da bi japanski proizvod bio bolji.

Predmeti  bi se pravile tako da bi se što pre slomile i raspale, to u Sjedinjenim Državama, tako da bi ljudi više cenili uvoznu robu i to bi malo podstaklo strane konkurente. Jedan od primera bio je japanski. Japanskih automobila 1969. godine, ako su se uopšte prodavali ovde, se ne sećam, ali sigurno nisu bili baš popularni. Ali ideja je bila da vam se smuči Ford, GM ili Chryslerm, jer bi sitnice poput ručica na prozorima više otpadale i plastični delovi bi se lomili.

Vaš patriotizam oko kupovine američkog uskoro bi ustupio mesto praktičnosti da će, ako kupite japanski, nemački ili drugi uvozni, trajati duže i bilo bi vam bolje.

Tada bi patriotizam propao. Sjedinjene Države trebalo je da budu snažne u informacijama, komunikacijama, visokoj tehnologiji, obrazovanju i poljoprivredi. Smatralo se da su Sjedinjene Države i dalje svojevrsni kamen temeljac ovog globalnog sistema. Ali teška industrija bi se premestila [upravo ono što se dogodilo].

Novac pod centralnom kontrolom

Novac bi pretežno postao kredit. To je već bio … novac je prvenstveno kreditna stvar, ali razmena novca ne bi se odvijala u gotovini ili opipljivim stvarima već elektronski kredit.

Ljudi bi novac nosili samo u vrlo malim iznosima za stvari poput žvakaće gume i slatkiša. Svaka kupovina značajnijeg iznosa izvršila bi se elektronskim putem.

Zarada bi se elektronski prebacivala na vaš račun. To bi bio jedinstveni bankarski sistem. Može izgledati kao da ih ima više, ali u konačnici, u osnovi, to bi bio jedan bankarski sistem, tako da bi vam, kada vam bude uplaćena, plata bila uneta u stanje na računu, a zatim bi se, kada bilo šta kupite, na mestu kupovine smanjilo stanje na vašem računu, zapravo ne biste imali ništa sa sobom.

Takođe, kompjuterska evidencija se može voditi o bilo čemu što ste kupili, tako da, ako ste kupili previše nekog određenog predmeta, a neki zvaničnik je želeo da zna šta radite sa svojim novcem, mogao bi se vratiti i pregledati vaše kupovine i utvrditi šta ste kupovali.

Bilo je izjava da svaka značajnija kupovina poput automobila, bicikla, frižidera, radija ili televizora ili bilo čega drugog, može imati neku vrstu identifikacije kako bi joj se moglo ući u trag, tako da bi vrlo brzo, bilo šta što je bilo poklonjeno ili ukradeno, šta god,  vlasti mogle da utvrde ko ih je i kada kupio. Računari bi omogućili da se ovo dogodi.

Sposobnost štednje bila bi znatno umanjena

Ljudi jednostavno ne bi mogli da sačuvaju značajan stepen bogatstva. Bilo je nekih izjava o priznanju da bogatstvo predstavlja moć, a bogatstvo u rukama mnogih ljudi nije dobro za odgovorne ljude, pa ako uštedite previše, možda ćete biti oporezovani.

Što više uštedite, viša stopa poreza na vašu štednju tako da vaša ušteda zaista nikada ne bi mogla daleko stići [pogledajte negativne kamatne stope].

Takođe, ako počnete da pokazujete obrazac prevelike uštede, možda vam se smanji plata. Rekli biste ‘Zaista vam nije potreban sav taj novac. ’… Ideja je da se spreči da ljudi akumuliraju bilo kakvo bogatstvo koje bi moglo da ima dugoročni ometajući uticaj na sistem.

Elektronska plaćanja bi se u početku zasnivala na različitim vrstama kreditnih kartica …

One su već bile u upotrebi 1969. godine. Ne toliko kao sada. Ali ljudi bi imali kreditne kartice na kojima je elektronska traka i kad bi se navikli na to, ukazalo bi se na prednost da se sve to kombinuje u jednu kreditnu karticu, koja služi jedinstvenom monetarnom sistemu i onda neće moram nositi oko sebe svu tu plastiku.

Mikročipovani ljudi

Dakle, sledeći korak bi bila pojedinačna kartica, a sledeći korak bi bila zamena pojedinačne kartice implantatom u koži.

Jedna kartica [pametni telefon] može se izgubiti ili ukrasti, što će dovesti do problema; mogao da se razmeni sa nekim drugim da bi se pomešao identitet.

S druge strane, implant u koži ne bi mogao da bude izgubljen ili falsifikovan ili prenosiv na drugu osobu, tako da biste vi i vaši računi bili identifikovani bez ikakve mogućnosti greške. A implant bi morao da se postavi na neko mesto koje bi bilo pogodno za kožu; na primer desna ruka ili čelo.

Takođe su se pominjali implanti koji bi mogli da se nadgledaju pružanjem radio signala. To može biti pod kožom ili zubni implantat … stavljen tako da bilo koji begunac, ili eventualno drugi građani, mogu biti identifikovani određenom frekvencijom iz njegovog ličnog predajnika. Bilo je više diskusija o ličnom nadzoru [samo pogledajte ono što se danas događa].

Nametanje svetskog sistema kroz nuklearni rat

Ako bi bilo previše ljudi na pravim mestima koji bi se oduprli ovoj [svetskoj diktaturi], možda bi bilo potrebno upotrebiti jedno ili dva – možda i više – nuklearnih oružja.

Kao što je rečeno, ovo bi moglo biti potrebno da se ljudi uvere da „mi brinemo brigu“. Nakon toga je usledila izjava da bi, „kako bi jedan za drugim nestajali, svi bi – čak i oni najnevoljniji – popustili.“

Rekao je nešto poput „ovaj pregovarački mir bi bio vrlo uverljiv“, u kontekstu da je cela stvar uvežbana, ali niko to ne bi znao. Ljudi koji su o tome čuli bili bi uvereni da se radi o istinskim pregovorima između neprijatelja koji su konačno shvatili da je mir bolji od rata.

Inženjerski terorizam

Bilo je rasprave o terorizmu. Terorizam bi se široko koristio u Evropi i u drugim delovima sveta. Tada se smatralo da terorizam u Sjedinjenim Državama neće biti potreban.

U Sjedinjenim Državama bi moglo postati neophodno ako Sjedinjene Države ne krenu dovoljno brzo da prihvataju sistem [dakle 9/11 da sve ubrzaju]. Ali barem u doglednoj budućnosti to nije bilo planirano … Možda ovde ne bi bio potreban terorizam, ali implikacija je da bi se zaista koristio ako bi bio potreban. 

Kontrola stanovništva i odlazak starijih osoba

Svako ima pravo da živi određeno dugo. Stari više nisu korisni. Oni postaju teret. Trebao bi  budeš spreman da prihvatiš smrt. Većina ljudi jeste. Može se utvrditi proizvoljna starosna granica.

Na kraju krajeva, imate pravo na samo toliko večera sa šniclama, toliko orgazama i toliko dobrih užitaka u životu. A nakon što ih se zasitite i više ne budete produktivni, radite i ne doprinosite, trebalo bi da budete spremni da se povučete za sledeću generaciju.

Neke stvari koje bi pomogle ljudima da shvate da su živeli dovoljno dugo, spomenuo je nekoliko njih. Ne sećam ih se svih – ima ih nekoliko: Upotreba vrlo bledog mastila za štampanje na obrascima koji ljudi moraju da popune.

Kako stariji ljudi ne bi mogli tako lako da čitaju bledo mastilo, morali bi da traže pomoć od mladih ljudi. Pravila automobilskog saobraćaja – bilo bi više saobraćajnih traka velike brzine … pravila saobraćaja sa kojima bi stariji ljudi sa svojim sporijim refleksima imali problema da se nose i tako izgube deo svoje nezavisnosti.

Velika stavka koja je detaljno razrađena bila je da će troškovi medicinske nege biti opterećujuće visoki. Medicinska nega bi bila vrlo usko povezana sa nečijim radom, ali bi takođe bila i vrlo, vrlo skupa, tako da ljudima jednostavno neće biti dostupna duže od određenog vremena. I ako ne bi imali izuzetno bogatu izdržavajuću porodicu, jednostavno bi morali da rade bez zdravstvene nege. 

A ideja je bila da ako svi kažu: ‘Dosta! Kakav je teret na mladima da moraju da izdržavaju stare ljude ’, tada bi se mladi usaglasili da pomognu mami i tati u njihovom putu na drugi svet, pod uslovom da je to učinjeno humano i dostojanstveno.

A onda je primer mogao biti poput lepe, oproštajne zabave, prave proslave. Mama i tata su dobro obavili posao. A onda, nakon završetka zabave popiju „tabletu smrti“.

Ljudima neće biti dozvoljeno da imaju bebe samo zato što to žele ili zato što su neoprezni. Većina porodica bila bi ograničena na dvoje. Nekim ljudima bi bilo dozvoljeno samo jedno, a izvanredna osoba, ili osobe mogli bi biti izabrani i mogli bi da imaju troje. Ali većini ljudi bi bilo dozvoljeno da imaju samo dve bebe.

Obrazovanje

Pritisci ubrzanog akademskog programa, ubrzani zahtevi gde bi deca osećala da moraju biti deo nečega – jednog ili drugog atletskog kluba ili neke školske aktivnosti – ovi pritisci koje je prepoznao doveli bi do toga da bi neki studenti sagoreli.

Rekao je da će ‘najpametniji naučiti kako se nositi sa pritiscima i preživeti. Učenicima će biti na raspolaganju neka pomoć u rešavanju stresa, ali nesposobni to neće moći da podnesu. Zatim će preći na druge stvari. ’

S tim u vezi, a kasnije i u vezi sa zloupotrebom droga i alkohola, nagovestio je da će se psihijatrijske službe za pomoć dramatično povećati. U svim naporima za postizanje dostignuća, prepoznato je da će mnogim ljudima biti potrebna pomoć, a ljudi vredni zadržavanja moći će da prihvate i iskoriste tu pomoć, i dalje će biti uspešni. Oni koji to nisu mogli, zaostali su i zato su bili na neki način nepotrebni – ’potrošni’.

Obrazovanje bi bilo doživotno. Odrasli bi išli u školu. Uvek će postojati nove informacije koje odrasli moraju da prate. Kad više ne možete da sledite, prestari ste. Ovo je bio još jedan način da se starijim ljudima stavi do znanja da je došlo vreme da krenu dalje i uzmu tabletu za umiranje.

Ako ste preumorni da biste držali korak sa svojim obrazovanjem, ili ste prestari da biste naučili nove informacije, onda je to bio signal – počinjete da se pripremate za večni počinak.

U obrazovanju je već govorio o računarima i tada je rekao da bi svako ko želi pristup računaru ili pristup knjigama koje nisu direktno povezane sa njihovim oblastima studija morao za to imati vrlo dobar razlog. U suprotnom, pristup bi bio odbijen.

Stalna promena

Ništa nije trajno. Ulice bi bile preusmerene, preimenovane. Oblasti koje niste videli neko vreme postale bi nepoznate. Između ostalog, ovo bi doprinelo da stariji ljudi osete da je vreme da krenu dalje, osećaju da ne mogu ni da prate promene u oblastima koje su im nekada bile poznate.

Zgrade bi mogle da stoje prazne i da propadaju, a ulice bi mogle biti uništene na određenim lokalitetima. Svrha ovoga bila je pružiti džunglu, depresivnu atmosferu nesposobnim.

Negde u vezi s tim on je spomenuo da će se zgrade i mostovi praviti tako da se sruše nakon nekog vremena, da će biti više nesreća u kojima su učestvovali avioni, vozovi i automobili. Sve ovo je doprinelo osećaju nesigurnosti, da ništa nije sigurno.

Prikaz nasilja (filmovi / video igre)

Nasilje bi bilo slikovitije. Ovo je bilo namenjeno desenzibilizaciji ljudi na nasilje. Možda će trebati biti vremena dok ljudi ne postanu svedoci stvarnog nasilja i njegov deo. Kasnije će postati jasno kuda se ovo vodi.

Tako bi u zabavi bilo realnijeg nasilja što bi ljudima olakšalo prilagođavanje. Stav ljudi prema smrti bi se promenio. Ljudi se toga ne bi toliko plašili, već bi ga više prihvatali i ne bi bili toliko zaprepašćeni pri pogledu na mrtve ljude. 

Kontrola hrane

Zalihe hrane bi bile pod strogom kontrolom. Ako rast stanovništva ne bi usporio, mogla bi se na brzinu stvoriti nestašica hrane i ljudi bi shvatili opasnosti od prenaseljenosti. Na kraju, usporava li stanovništvo ili ne, snabdevanje hranom treba staviti pod centralizovanu kontrolu kako bi ljudi imali dovoljno da se dobro nahrane, ali ne bi imali dovoljno da podrže bilo kog begunca iz novog sistema. Uzgajanje sopstvene hrane bilo bi zabranjeno.

To bi se radilo pod nekakvim izgovorom. U početku sam spomenuo da su za sve postojale dve svrhe – jedna tobožnja, a jedna stvarna svrha, a navodna svrha ovde bi bila da uzgajanje sopstvenog povrća nije bezbedno, da širi bolest ili nešto slično.

Dakle, prihvatljiva ideja je bila zaštititi potrošača, ali prava ideja je bila ograničiti snabdevanje hranom i uzgajanje vlastite hrane bilo bi nelegalno. A ako istrajete u ilegalnim aktivnostima poput uzgoja sopstvene hrane, onda ste kriminalac.

Kontrola vremena

Tada se spominjalo vreme. Ovo je bila još jedna upečatljiva izjava. Rekao je, „Možemo ili ćemo uskoro moći da kontrolišemo vreme.“ Rekao je, „Ne mislim samo na ispuštanje kristala jodida u oblake da se taloži kiša koja je već tu, već na stvarnu kontrolu.“ I vreme je viđeno kao ratno oružje, oružje uticaja na javnu politiku.

Recimo, kontrolisanje kiše kako bi uticala na određena područja i stavila ih pod vašu kontrolu. Postojale su dve strane koje su bile prilično upečatljive. Rekao je, ‘S jedne strane možete praviti sušu tokom vegetacije, tako da ništa neće rasti, a s druge strane možete napraviti velike kiše tokom sezone žetve, tako da su polja previše blatnjava da bi mogla da donesu žetvu, i zaista bi mogla biti moguća oba scenarija. “Nije bilo izjave kako bi se to moglo učiniti. Konstatovano je da je to bilo već moguće ili vrlo, vrlo blizu mogućeg [1969].

Masovna kontrola uma

„Ljudi mogu u mislima da nose i deluju na osnovu dve kontradiktorne ideje odjednom, pod uslovom da se ove dve kontradiktorne ideje drže dovoljno daleko.“

A druga izjava je: „Možete prilično dobro znati kako će racionalni ljudi odgovoriti na određene okolnosti ili na određene informacije sa kojima se susreću. Dakle, da biste utvrdili odgovor koji želite, potrebno je samo da kontrolišete vrstu podataka ili informacija koje su oni izneli ili vrste okolnosti u kojima se nalaze; a kao racionalni ljudi radiće ono što vi želite. Možda neće u potpunosti razumeti šta rade ili zašto. ‘

Tele-ekrani

Još jedna stvar je rečena: „Gledaćete televiziju, a neko će vas istovremeno gledati na centralnoj nadzornoj stanici.“ Televizijski uređaji bi imali uređaj za omogućavanje ovog [pametnog televizora].

Televizor ne bi morao da bude uključen da bi mogao da radi. Takođe, televizor se može koristiti za nadgledanje onoga što gledate. Ljudi mogu reći šta gledate na televiziji i kako reagujete na ono što gledate. I ne biste znali da vas gledaju dok gledate televiziju.

Kako bismo postigli da ljudi prihvate ove stvari u svojim domovima? Pa, ljudi bi ih kupovali kad kupuju sopstvenu televiziju. U početku neće znati da je to tamo.

Ovo je opisano time što danas znamo kao kablovsku televiziju. Kada kupite televizor, ovaj monitor bi bio samo deo uređaja i većina ljudi ne bi imala dovoljno znanja da zna da je tu bio u početku. A onda bi kabl bio sredstvo za prenošenje nadzorne poruke na monitor.

Kad bi ljudi saznali da se ovo nadgledanje odvija, oni bi takođe bili zavisni od televizije u mnogim stvarima. Upravo onako kako ljudi danas zavise od telefona.

Jedna stvar za koju bi se televizija koristila bile bi kupovine. Ne biste morali da napuštate dom da biste kupili. Samo uključite televizor i postojao bi način interakcije sa vašim televizijskim kanalom do prodavnice u kojoj ste želeli da kupite.

A mogli biste prebacivati prekidač sa mesta na mesto da biste izabrali frižider ili odeću. Ovo bi bilo i zgodno, ali takođe bi vas učinilo zavisnim od vašeg televizora, pa bi ugrađeni monitor bio nešto bez čega ne biste mogli.

Bilo je nekih rasprava i o audio monitorima, samo u slučaju da vlasti žele da čuju šta se događa u sobama osim u onim u kojima je bio televizijski monitor, a s tim u vezi je data izjava: „Svaka žica koja uđe u vašu kuću , na primer vaša telefonska žica, može se koristiti na ovaj način.

Dej je ovde pričao o WWW-u koji engleski naučnik Tim Berners-Li nije zvanično ‘izmislio’ do 1989. godine, koji je ‘napisao prvi veb-pretraživač 1990. godine, dok je bio zaposlen u CERN-u u Švajcarskoj’.

Pa kako je Ričard Dej znao za to 1969. godine? Jer ’nova’ tehnologija sve vreme sedi u krilima i čeka pravo vreme za uvođenje. Kako je Dej znao za tele-ekrane ili pametne televizore mnogo decenija pre nego što su „izmišljeni“? Kako je Orvel znao?

Zone naseljavanja ljudi

Stanovi u privatnom vlasništvu postali bi prošlost. Troškovi stanovanja i finansiranja stanovanja postepeno bi bili toliko visoki da većina ljudi to ne bi mogla da priušti. Ljudima koji su već bili vlasnici svojih kuća bilo bi dozvoljeno da ih zadrže, ali kako prolaze godine, mladima bi bilo sve teže da kupe kuću.

Mladi bi sve više postajali podstanari. Sve više i više neprodanih kuća ostalo bi upražnjeno. Ljudi jednostavno ne bi mogli da ih kupe. Ali cena stanovanja ne bi pala. Odmah biste pomislili, pa prazna kuća, cena bi pala, ljudi bi je kupili. Ali postojala je neka izjava da će cena biti visoka, iako ih je bilo mnogo na raspolaganju, tako da slobodna tržišta neće funkcionisati.

Ljudi ih ne bi mogli kupiti i postepeno bi sve više i više stanovništva bilo prisiljeno u male stanove. Mali stanovi koji ne bi primili mnogo dece [mikro stanovi]. Tada bi, kako bi se smanjio broj stvarnih vlasnika domova, postajali manjina.

Ne bi bilo naklonosti prema njima od strane većine koja je stanovala u stanovima, a onda bi ti domovi mogli da budu uzeti povećanim porezima ili drugim propisima koji bi štetili vlasništvu kuće i koji bi bili prihvatljivi za većinu [zavadi pa vladaj].

Na kraju, ljudi bi bili raspoređeni tamo gde bi živeli i bilo bi uobičajeno da sa vama žive članovi koji nisu članovi porodice. To na način što ne znate koliko daleko možete bilo kome verovati. Sve bi to bilo pod kontrolom centralnog stambenog organa.

Imajte ovo na umu … kada pitaju: „Koliko ima spavaćih soba u vašoj kući? Koliko ima kupatila u vašoj kući?’ Ovi podaci su lični i nisu od nacionalnog interesa za vladu prema našem postojećem Ustavu. Ali postaviće vam ta pitanja i odlučiti kako želite da odgovorite na njih.

Nestajanje neistomišljenika

Kada novi sistem preuzme vlast, od ljudi će se očekivati da mu potpišu vernost, ukazujući da nemaju nikakve rezerve ili se uzdržavaju od starog sistema. „Jednostavno neće biti nikakvog prostora“, rekao je, „za ljude koji neće da idu zajedno.

Ne možemo dozvoliti da takvi ljudi pretrpavaju mesto tako da bi takvi ljudi bili odvedeni na posebna mesta ’, zaključak je da na tim posebnim mestima, gde su odvedeni, tada neće živeti dugo. Sistem ne bi hteo da ih podrži kad oni ne žele da podrže sistem. Tako da bi smrt ostala kao jedina alternativa.

Rekao je da neće biti mučenika što znači da narod neće biti ubijen na takav način ili zbrinuti na takav način da može poslužiti kao inspiracija drugim ljudima na način na koji to čine mučenici. Nešto više poput … ‘Ljudi će jednostavno nestati.’

Donošenje novog sistema bi se verovatno dogodilo zimi, vikendom. Sve bi se ugasilo u petak uveče i u ponedeljak ujutru, kada bi se svi probudili, bilo bi objavljeno da je novi sistem na snazi.

Tokom procesa pripreme Sjedinjenih Država za ove promene, svi bi bili zauzeti sa manje slobodnog vremena i manje mogućnosti da zaista razgledaju i vide šta se oko njih događa.

Ričardrd Dej je takođe rekao da će biti masovnih pokreta i migracije ljudi bez korena na  nove lokacije, jer je „tradiciju lakše promeniti na mestu gde ima puno preseljenih ljudi, u poređenju sa pokušajem promene tradicije na mestu gde su ljudi odrasli i imali širu porodicu, gde su imali korene. ‘

Ovo je jedan od glavnih razloga za organizovanje masovnih migracija sa Bliskog istoka i Afrike u Evropu, posebno usmerenih na Nemačku koja ima takav osećaj sopstvene tradicije i kulture. Kancelarka Merkel tačno zna šta radi i zašto. 

Dej je čak 1969. rekao da će se fudbal promovisati u Sjedinjenim Državama, jer je to međunarodna utakmica i pomoći će da se razbije osećaj jedinstvene kulture na kojoj se zasniva bejzbol i američki fudbal.

Webtribune.rs