Neko mi je pričao da se jedan čovek uvek molio Bogu da ga ne ostavlja na zemnom putu, i, kao što je Gospod nekada pratio svoje učenike na putu za Emaus, da tako i njega prati na putu njegovog života i da uvek je uz njega božje prisustvo.

Na kraju svog života imao je ovakvo viđenje: video je sebe kako ide peščanom obalom okeana. Okrenuvši se, video je tragove svojih stopa na mekom pesku kako idu daleko unazad. To je bio put njegovog proteklog života. I pored tragova svojih stopa nalazili su se tragovi još jednog para stopa.

Shvatio je da ga je to Gospod pratio u životu, kao što Mu se i molio. Ali na nekim mestima pređenog puta video je tragove samo jednog para stopa, koje su se duboko urezale u pesak, kao da svedoče o težini puta u to vreme.

I setio se taj čovek šta je tada bilo, kada su u njegovom životu bili posebno teški trenuci i kada je život izgledao preko svake mere težak i mučan. I taj čovek je sa prekorom rekao Gospodu:

– Eto vidiš, Gospode, u teška vremena mog života, Ti nisi išao sa mnom; vidiš li tragove samo jednog para stopa; ja sam tada sam išao kroz život, i po tome kako su se tragovi duboko urezali u zemlju, vidiš da mi je tada bilo veoma teško da idem.

Ali, Gospod mu odgovori:

– Sine moj, ti grešiš. Ti zaista, vidiš samo tragove jednog para stopa u ono vreme tvog života, koga se sećaš kao najtežeg. Ali, to nisu tragovi tvojih stopa već Mojih . Zato što sam te u teška vremena tvog života Ja uzimao na Svoje ruke i nosio te. Tako, sine moj, to nisu tragovi tvojih stopa, već Mojih…

(Izvor: Opanak)