U ranijim izjavama za „Blic“, još kada je vakcina bila daleko, ukazivali ste na problem antivaksera i potrebu hitnog javnog suočavanja njih sa strukom.

-I tu je napravljena greška, ali mislim da za takvo suočavanje nije bilo vremena jer su naši lekari u crvenim zonama, bore se za živote pacijenata. Govorio sam da treba suočiti argumente stručnih ljudi koji zagovaraju vakcinaciju i onih koji joj se protive, da bi se shvatilo da antivakseri nemaju nijedan argument. Potcenili smo ih. Neki od njih su polupismeni anonimusi i žele sebe da prikažu kao mesije i da putem ove teške situacije svoje frustracije izbace na površinu. Od njih čujemo razne reči, na primer „zaprašuju na iz aviona, ubijaju“. A da ih pitate ko to radi – ne znaju. Oni ne vole da im se priča istina, ne prihvataju realnost jer gube ono zbog čega se tu nalaze, poput svog izvrnutog ega i važnosti pred drugima, to da su su oni pametni a svi oko njih neznalice.

O čemu se zapravo tu radi?

O primitivnim, malim i iskompleksiranim ljudima. Hoće da budu u vrhu nečega, a nisu dorasli situaciji. Kampanjom koja nije agresivna mi smo im dali prostor i zato jedna marginalna grupacija u ovom trenutku stvara velike probleme. To sam i očekivao, ali ne i da će u njima nestati empatija, i zato jedva čekam taj dan kada će se stid ponovo pojaviti da bismo ga razložno i razumno prihvatili na način koji to zaslužuje. U mnogim zemljama postoje marginalne grupe antivaksera. To mogu da budu verski fanatici, ljudi u sektama, neko treći. Ne razumem ih ali znam da postoje. Ali, ovde se pojavljuje nova grupacija, antivakseri se replikuju svakim danom u nove modalitete koji su zastrašujući. Opasna, sumanuta koreografija oko spomenika Stefanu Nemanji je varijacija na temu koju nisam očekivao.