Iz beseda sa starcem Dionisijem (Ignatom). Jeromonah Dionisije (Ignat), u svetom Krštenju Dimitrije, rođen je 22. septembra 1909. g. u Rumuniji, u selu Vorničenj, u srezu Botošanj, u porodici pobožnih seljaka. Bio je najmlađe, osmo dete i napunio je tek godinu dana kad mu je umro otac, ostavivši siromašnu majku sa siročićima, sve jedno drugom do uha – najstarije dete, budući starac Gimnazije, imao je svega 10 godina. U takvim teškim uslovima, koji su bili još gori zbog teških godina Prvog svetskog rata, potonji starac Dionisije je ipak završio 4 razreda osnovne škole i 2 godine se školovao u višim razredima.

Kad mu je bilo 14 godina, 1923. g., on je za svojim starijim bratom Georgijem otišao u manastir – skit Megura u Moldaviji, u blizini Tirgu-Okna. 6. oktobra 1926. g. oba brata i još dvojica monaha iz Megure došli su na hodočašće na Svetu goru kako bi ovde sav svoj život u potpunosti posvetili Bogu. Na Atonu su braća Ignat stupila u keliju svetog velikomučenika Georgija u skitu Kapsala, gde je bilo 18 rumunskih monaha, a nastojatelj je bio starac Gerasim (Sperkez). Dimitrije Ignat je 1927. g. primio monaški postrig s imenom Dionisije, a 1931. g. je rukopoložen za jerođakona.

1933. g. je umro starac Sevastijan, duhovni nastavnik braće i ona su otišla u keliju svetitelja Tihona Zadonskog u Kapsali, gde se u tihovanju podvizavao otšelnik Gedeon (Kelaru), iskusni isihasta, takođe rodom iz Rumunije. Braća Ignat postaju njegovi učenici. Zajedno s ovim blagodatnim molitvenikom jeromonah Dionisije se podvizavao 46 godina, do same smrti starca 1979. g. Njegov brat, jeromonah Gimnazije (Ignat) upokojio se ranije, 1965. g. Ovde, u atonskoj keliji svetitelja Tihona budući starac Dionisije je 1937. g. rukopoložen za jeromonaha. Iste godine ova smirena trojica monaha-pustinjaka, podigla su od samog temelja keliju svetog velikomučenika Georgija, koja pripada manastiru Vatoped i nalazi se iznad zaliva Kolču, i preselila su se u nju. Otac Dionisije 1945. g. prima poslušanje duhovnika, a 1979. g., posle smrti svog starca postaje iguman kelije „Kolču“.

Starac Dionisije je bio jedan od najpoštovanijih atonskih duhovnika, jedan od poslednih stubova „stare škole“ isihazma. Neki su ga nazivali «patrijarh Atona“ i kod njega su dolazili ljudi iz celog sveta, najrazličitijih nacionalnosti, uključujući i engleskog princa Čarlsa. Starac Dionisije (Ignat) je otišao u večnost 11. maja 2004. godine, kad mu je bilo 95 godina, od kojih je 81 proveo u manastiru, uključujući 78 godina – na Svetoj gori Aton, a od toga 67 godina – u keliji sv. Georgija „Kolču“, i 57 godina je duhovno rukovodio mnogobrojnom duhovnom decom iz svih krajeva sveta.

Pažnji naših čitalaca nudimo kratku besedu sa starcem posvećenu tajnama Ispovesti i Pričešća.

– Oče Dionisije, ispričajte nam, molim Vas, nešto o radosti pričešćivanja, o tajni Svetog Pričešća. Kako da se pripremamo za njega kako bismo se radovali tome što se sjedinjujemo sa Hristom u tajni Svetog Pričešća?

– Vidite li, vidite? Kako se mnogo smirio Bog da bi se čovek – evo ovaj čovek, sav u grehovima, ništavni čovek – udostojio Tela i Krvi Samog Hrista Spasitelja! Kao što sam već govorio, Bog zove sve: „Hodite k Meni svi umorni, svi grešni.“ Da bi duša svakog od nas prebivala u miru, pre svega treba da odlazimo kod duhovnika. Svako od nas ima svog duhovnika, zar nije tako? Ispričajmo mu sve naše muke i nemoći u koje smo dospeli zbog sablazni prirode, u kakve nas je u sablazan doveo satana i pali smo. I vidi, koliko dobrote ima u Boga! On je dao ovu blagodat svešteniku-duhovniku, i ako ti on oprosti, oprošteno ti je, a ako ti ne oprosti, ostaješ bez oproštaja. Što on vezuje na zemlji, to je vezano i na nebu, a što on razrešava na zemlji, to je razrešeno i na nebu. Vidiš li koliko je božanske blagosti Bog pokazao prema nama! Mogao je da odredi anđela, jer ima na milijarde i milijarde anđela, zar nije? „Ti ćeš, anđele, biti duhovnik svih ovih ljudi!“ Ali, niko se ne bi usudio da kaže pred anđelom: „Zgrešio sam, pao sam u tolike grehove!“ Čovek bi onda mislio: „Pa kako da mu kažem to? Zar je to moguće? Pa to nije moguće!“

Iz beseda sa starcem Dionisijem (Ignatom). Jeromonah Dionisije (Ignat), u svetom Krštenju Dimitrije, rođen je 22. septembra 1909. g. u Rumuniji, u selu Vorničenj, u srezu Botošanj, u porodici pobožnih seljaka. Bio je najmlađe, osmo dete i napunio je tek godinu dana kad mu je umro otac, ostavivši siromašnu majku sa siročićima, sve jedno drugom do uha – najstarije dete, budući starac Gimnazije, imao je svega 10 godina. U takvim teškim uslovima, koji su bili još gori zbog teških godina Prvog svetskog rata, potonji starac Dionisije je ipak završio 4 razreda osnovne škole i 2 godine se školovao u višim razredima.Advertisements

Kad mu je bilo 14 godina, 1923. g., on je za svojim starijim bratom Georgijem otišao u manastir – skit Megura u Moldaviji, u blizini Tirgu-Okna. 6. oktobra 1926. g. oba brata i još dvojica monaha iz Megure došli su na hodočašće na Svetu goru kako bi ovde sav svoj život u potpunosti posvetili Bogu. Na Atonu su braća Ignat stupila u keliju svetog velikomučenika Georgija u skitu Kapsala, gde je bilo 18 rumunskih monaha, a nastojatelj je bio starac Gerasim (Sperkez). Dimitrije Ignat je 1927. g. primio monaški postrig s imenom Dionisije, a 1931. g. je rukopoložen za jerođakona.

1933. g. je umro starac Sevastijan, duhovni nastavnik braće i ona su otišla u keliju svetitelja Tihona Zadonskog u Kapsali, gde se u tihovanju podvizavao otšelnik Gedeon (Kelaru), iskusni isihasta, takođe rodom iz Rumunije. Braća Ignat postaju njegovi učenici. Zajedno s ovim blagodatnim molitvenikom jeromonah Dionisije se podvizavao 46 godina, do same smrti starca 1979. g. Njegov brat, jeromonah Gimnazije (Ignat) upokojio se ranije, 1965. g. Ovde, u atonskoj keliji svetitelja Tihona budući starac Dionisije je 1937. g. rukopoložen za jeromonaha. Iste godine ova smirena trojica monaha-pustinjaka, podigla su od samog temelja keliju svetog velikomučenika Georgija, koja pripada manastiru Vatoped i nalazi se iznad zaliva Kolču, i preselila su se u nju. Otac Dionisije 1945. g. prima poslušanje duhovnika, a 1979. g., posle smrti svog starca postaje iguman kelije „Kolču“.

Starac Dionisije je bio jedan od najpoštovanijih atonskih duhovnika, jedan od poslednih stubova „stare škole“ isihazma. Neki su ga nazivali «patrijarh Atona“ i kod njega su dolazili ljudi iz celog sveta, najrazličitijih nacionalnosti, uključujući i engleskog princa Čarlsa. Starac Dionisije (Ignat) je otišao u večnost 11. maja 2004. godine, kad mu je bilo 95 godina, od kojih je 81 proveo u manastiru, uključujući 78 godina – na Svetoj gori Aton, a od toga 67 godina – u keliji sv. Georgija „Kolču“, i 57 godina je duhovno rukovodio mnogobrojnom duhovnom decom iz svih krajeva sveta.

Pažnji naših čitalaca nudimo kratku besedu sa starcem posvećenu tajnama Ispovesti i Pričešća.

– Oče Dionisije, ispričajte nam, molim Vas, nešto o radosti pričešćivanja, o tajni Svetog Pričešća. Kako da se pripremamo za njega kako bismo se radovali tome što se sjedinjujemo sa Hristom u tajni Svetog Pričešća?

– Vidite li, vidite? Kako se mnogo smirio Bog da bi se čovek – evo ovaj čovek, sav u grehovima, ništavni čovek – udostojio Tela i Krvi Samog Hrista Spasitelja! Kao što sam već govorio, Bog zove sve: „Hodite k Meni svi umorni, svi grešni.“ Da bi duša svakog od nas prebivala u miru, pre svega treba da odlazimo kod duhovnika. Svako od nas ima svog duhovnika, zar nije tako? Ispričajmo mu sve naše muke i nemoći u koje smo dospeli zbog sablazni prirode, u kakve nas je u sablazan doveo satana i pali smo. I vidi, koliko dobrote ima u Boga! On je dao ovu blagodat svešteniku-duhovniku, i ako ti on oprosti, oprošteno ti je, a ako ti ne oprosti, ostaješ bez oproštaja. Što on vezuje na zemlji, to je vezano i na nebu, a što on razrešava na zemlji, to je razrešeno i na nebu. Vidiš li koliko je božanske blagosti Bog pokazao prema nama! Mogao je da odredi anđela, jer ima na milijarde i milijarde anđela, zar nije? „Ti ćeš, anđele, biti duhovnik svih ovih ljudi!“ Ali, niko se ne bi usudio da kaže pred anđelom: „Zgrešio sam, pao sam u tolike grehove!“ Čovek bi onda mislio: „Pa kako da mu kažem to? Zar je to moguće? Pa to nije moguće!“Advertisements

Ali, Bog je po blagodati Svetog Duha, postavio sveštenika. Kad arhijerej stavlja ruke na sveštenika i blagosilja ga, i čita molitvu za njega, silazi blagodat Svetog Duha i on dobija silu – ono što on oprosti, oprošteno je na nebu, a što ne oprosti, nije oprošteno na nebu. Vidite li koliko dobrote pokazuje Bog! E, sad ideš kod sveštenika. Sveštenik je isto čovek, čak i ako je duhovnik, – i on nosi telo, ima svoje nemoći, ima svoje strasti. I ti ideš kod njega. On takođe može imati svoje nemoći, ali tebe to ne zanima. Znaš da je on sveštenik, da ga je Sveta Crkva postavila da bude duhovnik i ima vlast da vezuje i razrešava.

– Kako se treba pripremati da bi se prinela čista ispovest? Šta treba raditi – više postiti, moliti se, čitati?

– Vidiš kako je napisano u Svetoj Knjizi: „Pripremite se!“ Zato, ako se nisi pripremio, to ništa ne valja. Neka čovek ispita sebe, odnosno, neka se priprema, i tako neka pristupa Božanskim Tajnama, jer Božanske Tajne su oganj koji pali, one pale sve naše grehove, i nemoći, i teškoće. A ako pristupaš nepripremljen, spaliće i tebe, i onda je svemu kraj! Zato je potrebna priprema. Nemojmo govoriti: „Pa, nema ništa strašno u tome što sam pojeo, popio, odspavao i još nešto učinio. Idem da se pričestim,“ – kao što čujem da čine papisti, jer se kod njih liturgija služi kasno. Katolici kažu: „Bili smo gladni i jeli smo ujutru. Malo smo jeli i popušili smo po cigaretu… Hajde sad da popijemo kaficu da bismo bili bodriji. Da, ali u crkvi se još nije završila liturgija! Hajde da se pričestimo,“ – i idu, pričešćuju se. Ali, zar je to priprema?

– Nije.
– Ne mogu da shvatim kako to katolici dozvoljavaju. Vidiš, kažu da je jelo jedna stvar, a pričešće je druga, to je duhovna hrana. Bilo kako bilo, ako nema pripreme, to je pogibelj.

– Da li je potreban kanon pred Sveto Pričešće, da li treba čitati molitve blagodarenja?
– Posle Pričešća obavezno. Molitve treba čitati sa sveštenim strahom, sa zahvalnošću Bogu za to što si se udostojio da primiš tako veliki dar.

– Oče, ispričajte nam nešto o pripremi za svetu ispovest.
– Ti kao čovek već znaš: „Jao, uradio sam to i to, reći ću duhovniku, i još to i to i ovo i ono.“ Da ne bi zaboravio napiši sve na papiru i kad dođeš kod njega reci: „Oče, evo, učinio sam to i to.“ A čim ti on kaže: „Neka ti je Bogom prosto!“ – sve što je bilo zapisano u analima satane, izbrisano je. Od tog trenutka više ne treba da grešiš. Ne daj Bože da ih opet učiniš, a ako si učinio, odmah idi kod sveštenika, jer Sveta Knjiga kaže: „Koliko god puta da si pao, ustani!“ Odnosno, bez obzira koliko puta da se desi da zgrešiš, ne odugovlači odlazak na ispovest. Ali ne tako da grešiš i da bezbrižno govoriš sebi: „Evo, bio sam kod sveštenika, ispovedio sam se, a sad ću opet po starom, jer ću se ponovo ispovediti.“ To nije tako!

– To je greh protiv Duha Svetog.
– Naravno. Greh protiv Duha svetog. Zato: „Išao sam kod sveštenika, ispovedio sam se i uz pomoć Božiju, neću više to da činim.“ A ako samo govorimo tako, ali ne činimo, čovek se sam malo po malo upropaštava, a da to ni ne primeti. Ne! Donesi evo ovakvu odluku: „Hajde, ustani, opet, brzo,“ – kao bolesnik kad mu pozli: „Idem da popijem tabletu, počinje da me boli glava,“ tako i ovo.
– Dakle, nema pravila. Koliko puta osećaš da treba toliko puta i treba da se ispovedaš.
– Tako je.
– Ispovest se ne sme zanemarivati.

– Ne, ne, naravno… I da se niko nikad ne usudi da ode da se pričesti bez ispovesti. Mnoge molitve koje čita sveštenik, imaju blagodat Svetog Duha od Boga, jer je tako uredio Dobri Otac Nebeski, da se opraštaju sve sitnice koje su se kod tebe nakupile. Govoriš koje grehove si imao, sve čega se setiš i tako pristupaš Božanskim Tajnama. Jer, Svete Tajne su oganj koji pali, one spaljuju sve grehove, sva bezakonja i sve zle pomisli, ali ako si bezbrižan postoji opasnost da spale i tebe. Zato sveti apostol Pavle i kaže: „Ali da čovek ispituje sebe, pa onda od Hleba da jede i od Čaše da pije. Zato su među vama mnogi slabi i bolesni,“ jer pristupaju Svetim Tajnama bez pripreme. Niko nije dostojan da se pričešćuje Svetim Tajnama, jer je u njima Bog, Isus Hristos, ali koliko je to u čovekovoj moći i koliko nam dozvoljavaju sveti kanoni Crkve, trudimo se da budemo blizu.

– Oče, evo mi duhovnici smo možda takođe nedostojni. I dolaze kod nas ljudi, možda dostojniji od nas. Ali smo prizvani da im ne odbijamo pričešće, da ih pričestimo, zato što Hristos nije odbio da dâ Judi njegov komad hleba. Ali, često kod nas dolaze ljudi s teškim grehovima. Koji savet ćete nam dati, kao da postupamo s pričešćivanjem u njihovom slučaju? Jer poslati ga episkopu isto je što i oprati ruke, ograditi se od njega. Možda ga je Hristos poslao upravo kod mene.

– To je tako, potpuno ste u pravu… Ali gledajte da u svakom slučaju ne odstupamo od crkvenih kanona. Kanone su napisali sveti oci na sedam Vaseljenskih Sabora, oni su napisani po blagodati Svetog Duha, zato što su oni bili bolji od svakog od nas, jer su bili nadahnuti blagodaću Svetog Duha koja ih je učila kako da nađemo put spasenja.

Pao si u grehove, a Bog stoji šireći ruke u zagrljaj i kaže: „Hodite k Meni svi umorni i natovareni, hodite, samo nemojte otići, jer ćete samo u Meni steći mir.“ Ali ti vidiš: ovako su odlučili sveti oci, da čovek za svaki greh dobije kaznu da bi zaista shvatio u čemu je zgrešio pred Bogom. On treba da dobije kaznu, zar nije tako?…

– Razume se – epitimiju.

– Malu-malu kaznu, naravno. Nemojmo odstupati od kanona, koliko je to moguće. Izvesno snishođenje duhovnik može da dopusti, ali ne tako da bi čovek mogao da se pravda: „Ovo nema veze, ono nema veze, ništa nema veze,“ – jer ćemo se u tom slučaju potpuno upropastiti.“

Jeromonah Dionisije (Ignat)
Prevod s rumunskog: Zinaida Pejkova
Sa ruskog Marina Todić