Termin „crveno slovo“ je utemeljen kod Srba odvajkada i uvek će postojati oni koji smatraju da te dane u kalendaru treba stro poštovati i oni koji smatraju da su takvi stavovi besmislice.

Ipak, ukoliko i želimo da ispoštujemo pravilo da ne radimo na crveno slovo, da li i mašine koje neke kućne poslove obavljaju umesto nas treba da budu ugašene nedeljom na primer?

Najveća dilema je svakako veš mašina. Da li moderne domaćice koje poštuju verska ubeđenja treba da ujključuju veš mašinu kada je crveno slovo? Neki će reći – naravno da da jer veš ne pere čovek svojim rukama već to umesto njega radi mašina. Ali, da li je to za veru dovoljno ubedljiv argument?

– Možda radi mašina, ali mi smo inicijatori – objašnjava jezgrovito protojerej Aleksandar Sredojević dodajući da je Bog uvek prisutan.

Kako prenosi Srbija Danas, stoga, nije u pitanju puko odmaranje ruku, već i vreme posvećeno Bogu i molitvi. On to pojašnjava i kroz primer večite problematike eutanazije i preuzimanja odnosno svaljivanja odgovornosti:

– Prijatelj je doveo doktoru bolesnu majku i kaže mu: „Daj joj neki lek da prekrati patnje“. Lekar mu odgovara: „Ja ću da spremim, ali ti da ga daš svojom rukom“. Prijatelj je u tom momentu odustao.

– Ne treba raditi fizičke poslove. Na svetog proroka Jovana ili Nikolu, na primer, ne treba fizički na zemlji delati, nego za dušu. Pohoditi hramove, kapele, a takođe, posebno kada su postovi, ali i van postova, dobra dela činiti. Naročito za napuštene, zaboravljene i ugrožene. Poželjno je kada je crveno slovo da se ne uključuje veš-mašina, ne čisti stan, ne oru njive, ne seju. Taj dan treba posvetiti duši svojoj. Sedmi dan posvetiti Bogu svome. To je veoma važno i opominje nas na prolaznost, iz zemljaskog u nebeski svet – napominje otac Sredojević.

Kuvanje i pranje sudova je dozvoljeno. Postoje neodložni poslovi, a bitni su i motivi čoveka.

– Ne treba raditi uobičajene poslove u njivi. Ali, ako poljoprivrednici žanju da ne naiđe gradonosni oblak, mogu to da čine u ime Božije. Kada se završi, odu u manastire, pa deo tog prihoda daju sirotinji kao znak zahvalnosti Bogu i blagorodnosti. Postoji i razlika u radu: kriminalca koji pokrade poštenog čoveka, uzme tašnu i novčanik i lekara koji operiše nekog i na crveno slovo i spasi mu život. Važna je vrsta posla, da li se pomaže i dobro čini – kaže otac Sredojević.

On naglašava da nije problem u neradu nekog naroda nego u blagorodnosti:

– Ako 11 ljudi dođe da se moli za oporavak voljene osobe u bolnici, samo deseti dođe da se zahvali. I duhovno treba da se izleči, ne samo fizički, što je potrebno danas narodu koji je mnogo muka prošao.

Ovakav vid ima i duboko istorijsko i egzistencijalno značenje za pravoslavni srpski narod.

– Crveno slovo jeste znak poštovanja crvene Hristove krvi, ona je boja trijumfa pobede dobra nad zlom, istine nad neistinom, hrišćanstva nad paganstvom… Ono nas opominje kao crveno svetlo na semaforu. Tim danima posebno se proslavlja vaskrs Hrista, ali i ostali svetitelji, veoma zaslužni za pravoslavnu veru. Pravoslavlje je vekovima unazad Srbima koji su bili pod vlašću drugih naroda pomoglo da očuvaju svoj identitet. Da nisu Sveti Sava, Brankovići, Petrovići, pa Karađorđevići čuvali našu veru, nas ne bi bilo – navodi otac Sredojević.