Nikola je bio sin jedinac znamenitih i bogatih roditelja Teofana i None. Rodio se u maloazijskoj oblasti Likiji, u gradu Patari oko 270. godine. Odmah po rođenju u svetom Nikoli se, kako svedoči predanje, mogao prepoznati budući čudotvorac jer je prilikom krštenja mogao da stoji sam na nogama bez ičije pomoći. Pri krštenju je dobio ime Nikolaj, što znači pobeditelj naroda.

Duhovnom životu poučavao ga je stric Nikolaj, episkop patarski. Zajedno su se zamonašili u manastiru Novi Sion. Nakon smrti roditelja, prodao je celo imanje i novac je razdelio sirotinji. Neko vreme je bio sveštenik u rodnom gradu, a potom se povukao u samoću. Hrišćani veruju da mu se javio glas Gospodnji i rekao mu: „Nikolaje, pođi u narod na podvig ako želiš biti od mene uvenčan“.

Tada je napustio pustinjački život i otišao u narod. Izabran je za arhiepiskopa grada Mira u Likiji (oblast današnje Turske). Tokom vladavine careva Dioklecijana i Maksimilijana, u vreme gonjenja i mučenja hrišćana bio je zatvoren u tamnicu, ali ni tu nije prestajao da propoveda i širi hrišćanstvo.

Prisustvovao je Prvom vaseljenskom saboru u Nikeji, ali zbog toga što je udario aleksandrijskog sveštenika Arija, optuženog za jeres, udaljen je sa sabora i zabranjeno mu je dalje prisustvo. U hrišćanskoj tradiciji se spominje da su mu odobrili ponovno prisustvo na saboru tek kada se preko izabranih arhijereja javio glas Isusa Hrista i Presvete Bogorodice, da je učinjena velika nepravda prema svetom Nikolaju. O njegovim milosrdnim delima zapisane su mnoge priče, a među njima i priča o tri ćerke.

Priča o tri ćerke

U Patari je živeo ugledan i imućan čovek, sa tri veoma lepe kćeri. Njega zadesi nevolja da izgubi sve svoje bogatstvo i naglo osiromaši. U očajanju i bedi, nemajući šta da jede ni šta da odene, čovek odluči da svoju kuću pretvori u bludilište, a svoje kćeri u bludnice. Čuvši za krajnju bedu tog čoveka i njegovu zlu nameru, sveti Nikola reši da mu pomogne. Poštujući reči jevanđeoske da milostinju ne treba činiti pred ljudima koliko zbog reklame, toliko i radi želje da ne postidi čoveka koji iz velikog bogatstva zapade u bedu, sveti Nikola odluči da mu tajno pruži pomoć.

Jedne noći uze sveti Nikola veliku kesu zlata i neprimetno je ubaci kroz prozorčić u kuću nesrećnog oca. Našavši sutradan kesu sa zlatnicima, presrećan i zadivljen, a ne mogavši da objasni otkuda ona tu, čovek ovo neočekivano dobročinstvo pripisa Božjem proviđenju. Hvaleći Gospoda, on odluči da sve zlato koje je dobio da u miraz svojoj najstarijoj kćeri.

Uskoro se ona srećno udade, a sveti Nikola, čuvši da je ubogi čovek postupio po njegovoj želji i zakonitim brakom sačuvao kćer od greha, odluči da istu milost učini i drugoj kćeri. I ne prođe mnogo vremena, a otac na isti način udade i drugu kćer.

Uzdajući se u Boga i u čvrstoj nadi da će on zbrinuti i treću kćer, čovek reši da sazna koga to tajnog dobrotvora Bog šalje sa zlatom. Jedne noći, bdeći kraj prozorčića, čovek začu zveket ubačenog novca i potrčavši za nepoznatim, prepoznade u njemu svima znanog svetitelja i izbavitelja. Presrećni otac pade k njegovim nogama, poče ih celivati i kazivati reči hvale, ali sveti Nikola ga podiže sa zemlje i zakle da, dok je živ, nikome ne kaže šta je s njim bilo.

Čudotvorac i zaštitnik

Hrišćani veruju da je sveti Nikola čudotvorac i da se mnoga čuda dešavaju od njegovih čudotvornih moštiju iz kojih neprestano izbija sveto miro, kojim se leče bolesnici. Ovaj svetitelj je spasavao nasukane i izgubljene brodove, pa se smatra zaštitnikom moreplovaca. Zbog toga ga moreplovci često pozivaju u opasnim situacijama ili brodolomima.

Na ovaj datum su sve lađe, gde god se nalaze, bacale svoja sidra i do sutradan mirovale, odajući slavu ovom svetitelju. Danas se uoči praznika često zaustavljaju lađe dok se mornari pomole svetitelju i onda nastavljaju put. Svojim čudesnim moćima sveti Nikola pomaže svakom ko mu se obrati za pomoć u bolesti, nemoći i duševnoj patnji. Uz pomoć njegove molitve slepima se vraća vid, hromi prohodaju, a gluvima se vraća čulo sluha.

Ikona svetog Nikole na brodovima

Nekada se na svim hrišćanskim brodovima nalazila ikona svetog Nikole, a on se posebno praznovao duž Jadranskog i Sredozemnog mora, gde je bio običaj da se na taj dan ne isplovljava, a da se brodovi na pučini usidre i plovidbu nastave sutradan. Sveti Nikola je umro u petak 6. decembra (to je u našem veku 19. decembar po novom ili gregorijanskom kalendaru) 343. godine i sahranjen je u Sabornoj crkvi u Miri.

Tu je njegovo telo počivalo više od šest vekova, a hrišćani su dolazili na njegov grob i dovodili svoje bolesnike. Među njima su bili i Stari Sloveni sa reke Don, čime se objašnjava zašto je sveti Nikola toliko poštovan kod Srba. Prenos moštijuTurci Seldžuci porazili su vizantijsku vojsku 26. avgusta 1071. godine, tako da je Vizantija privremeno izgubila kontrolu nad velikim delom Male Azije. Ovo područje vraćeno je u sastav Vizantije tek za vreme vladavine Aleksija I Komnina (vladao 1081-1118), ali je i dalje ostalo pod napadima Turaka.

Hrišćani veruju da se u ovoj pometnji sveti Nikola u jednom čudesnom snu javio nekom časnom svešteniku iz Barija i naredio da mu se mošti prenesu u Bari (Italija), koji je u to vreme bio pravoslavni grad i pod pravoslavnim patrijarhom. Mošti su u Bari stigle 9. maja 1087. godine. Prema nekim izvorima, mošti su ukrali italijanski pirati i preneli ih u Bari, gde se i danas nalaze. Kao spomen na prenos moštiju svetog Nikole, Crkva je ustanovila još jedan praznik vezan za njega – Prenos moštiju svetog Nikole. Praznuje se 22. (9) maja. To je za mnoge porodice mala slava ili preslava. U narodu se zove Mladi sveti Nikola, Letnji sveti Nikola, Nikolice…

Ikonografija
Na ikonama svetog Nikole obično se slikaju sa jedne strane Isus Hristos sa Jevanđeljem u rukama, a sa druge Presveta Bogorodica sa arhijerejskim omoforom na rukama. Ovo ima svoj dvostruk istorijski značaj. U prvom slučaju označava prizivanje Nikolaja arhijerejskoj službi, a u drugom predstavlja opravdanje od kazne zbog sukoba sa Arijem.