Ова саборска одлука гласи: „Будући да је крсна слава празник „Мале цркве“, то јест породице, то и најмања породица треба да је слави.

Кад се син одвоји у посебно домаћинство, поготово кад се ожени, дужан је да прославља крсно име, без обзира на то што га отац слави у старом дому“.

Из ове одлуке је сасвим јасно да, ако отац преда сину крсну славу и син почне да је слави у свом стану, отац и даље наставља да слави крсну славу у старом дому.

Међутим, нема никакве препреке да једне године отац оде за славу код сина, а друге године син код оца, да заједно прославе своје крсно име.

Сада су они обојица домаћини, могу одвојено, у својим кућама, да славе крсну славу, да позивају своје госте, а могу и један другоме да оду у госте.

Sadržaj se nastavlja nakon oglasa

Učinite to prije spavanja i probudit ćete se bez proširenih vena

---

Sponsored by

Ако отац умре, мајка најчешће одлази на славу код сина, али и она може у својој кући славити породичну славу. У сваком случају, родитељи не престају славити крсну славу, док год су у снази и могућности, иако су је предали једном или више синова.

Слава се предавањем не исцрпљује, то није комад намештаја, који може да буде у само једној кући, то је породична светковина и док год постоји породица, па и у најмањем облику, као црква у малом, треба да просваља своју крсну славу.

Када родитељи престаре и кад више нису у могућности да припремају славу и дочекују госте, они ће своју породичну славу прослављати са својом децом, као и остале велике хришћанске празнике.

Слава се преноси са оца на сина прве године када син заснује своју породицу – тада син долази код оца на славу.

Том приликом, отац предаје у десној руци четвртину славског колача и честитају један другом славу.

Син носи део колача својој кући и дели га са својом породицом. Следеће године син самостално слави славу.