Poštovanje ikone i njeno uvažavanje u srpskom narodu utemeljio je Sveti Sava. O poštovanju ikone on je dao i upustvo, a lično je naručivao ikone za pojedine crkve i manastire. Ikone su poklanjali našim hramovima mnogi vladari iz loze Nemanjića.

Stefan Nemanja je darivao ikone Studenici, a medju najstarije sačuvanim jeste prelepa mozaična ikona Odigitrije, s kraja 13. veka veka, njegov poklon Hilandaru. Stevan Provenčani je poklonio ikone Žiči, kraljica Jelena Gradcu, a Milutin manastiru Treskavici. Ikone su bile okovane zlatom i ukrašene biserima i dragim kamenjem.

Pravu zbirku od 21 ikone imala je kraljica Beloslava, supruga kralja Vladislava, ktitora Mileševa. Od tada do Velike Seobe Srbalja 1690. u srpskom narodu se razvijalo slikarstvo ikona u vizantijskom stilu, posle čega, usled istorijskih okolnosti, nastaje razdoblje baroka.

U 20. veku bila je prava retkost da srpska kuća u kojoj se slavi slava bude bez ikone. Ikona se po pravilu stavlja na istočni zid u gostinjskoj sobi. Pred ikonom se obavlja osveštenje vodice za slavu.

Kada se slavi slava ikoni se okreće domaćin i zajedno sa gostima pomoli pred njom za zdravlje. U banatskim hersim selima pravilo je da se iz kuće koja se napušta, zbog preseljenja ili prodaje ne nosi ikona. Ikona i peć uvek ostaju u kući. Novi vlasnik kuće preuzima slavljnje sveca čiju je ikonu zatekao Ta slava postaje preslava i praznuje se pod nazivom kućevni svetac, a to je zaštitnik porodice koja je podigla kuću.

Ikona porodične slave ne sme da se skida sa zida. U selu Jarkovcu se pohabane i stare ikone ne bacaju, već se odnosi na neku kultnu vodu, kakvu ima većina banatskih sela i tamo se okači da odtraje, a kupuje se nova ikona kućnog sveca.

(Izvor: Opanak)