Ona je pozvala sve žene koje su imale takva i slična iskustva da progovore o tome kada budu bile spremne jer takve stvari ne smeju da se dešavaju.
Ovo je njena priča i prenosimo je u celosti.
Ne, ja nisam bila žrtva seksualnog nasilja, ali sam bila žrtva akušerskog nasilja – o čemu se takođe govorilo mnogo u periodu dok sam se ja lečila od trauma svog porođaja.
Prošla su tri meseca, dete mi je značajno poraslo, meni su se fizički bolovi sanirali, ali i dalje osećam sramotu i nemoć kada se setim pojedinih scena sa svog sedmočasovnog porođaja.
Neki će reći da sam razmažena, da bi trebalo da me bude sramota što se žalim, a rodila sam zdravo dete, da sam neodgovorna jer unosim strah budućim majkama… i to su neki od razloga zbog kojih sam stisla zube i prećutala. Ali prava istina je da sam toliko puta želela da vrištim, da sam danima plakala pod tušem i da mi dođe da odem do Narodnog fronta i dr Krajinoviću, cenjenom anesteziologu kažem – svaka čast, i da ga pitam – da li se oseća moćno kada vređa i ponižava ranjive i bespomoćne trudnice u porođajnim boksovima?
, niti drugih odgovornih tema jer ni sama nisam bila spremna. Nisam mogla da se borim za druge žene, kada nisam imala snage ni da se za sebe izborim. Zato što sam doživela trenutke slabosti, kakve nisam mogla da zamislim da ću doživeti – zato mogu da razumem sve žrtve nasilja, i da razumem da one prosto nisu bile spremne niti dovoljno zalečene da bi o svojim traumama govorile glasno. Na vreme.
rva stvar koju mi je rekao, na moje dobar dan, jeste – “Ma vi novinarke se prodajete za 50 eura. Ova moja struka ne radi na vašu i još dve / advokate jer su ološ…”, i ne mogu da se setim koga je još pomenuo… vidno sam bila u šoku. Na moje pokušaje da njegove izjave shvatim kao šalu, on je dodavao da sam debelguza, da sam nesposobna jer ne mogu sopstveno du*e da pomerim. U trenutku kada se jedna devojka pored mene porodila, a ja i dalje čekala da porođaj krene, on mi je dobacio – “Ti i dalje ništa!? Pa jesam ti rekao da si nesposobna..?”Da još pomenem da me je poprilično snažno udario u leđa i desno rame, kako bi mi objasnio kako da se namestim da bi mi ubo iglu u sred kičme. To su fragmenti kojih se sećam, jer sam u potpunom strahu bila, prestrašena za život svog deteta, zbunjena i oduzeta, prvi put zatečena u takvoj situaciji.
Mislila bih da sam konstruisala situaciju, da sam preuveličala… mislila bih to da nisam zatekla na otpustu devojku sa kreveta do mene, koja me je zabrinuto pogledala i pitala da li sam preživela porođaj – misleći naravno na tretman anesteziologa. Ceo porođaj sam govorila sebi – “Ne dozvoli da ti pokvari ovaj dan! Budi smirena! Pusti isfrustriranog čoveka… ovaj dan je najvažniji u tvom životu!” I tako zamišljena ga nisam više ni slušala dok mi je ubrizgavao epidural, sve dok nije viknuo u jednom trenutku ne bi li mi skrenuo pažnju. Tada sam mu rekla da sam odlutala jer i nije baš ljubazan. Uvredio se silno. Kasnije sam mu rekla da nisam imala nameru da ga uvredim, a on mi je iz sve snage, onako sočno rekao – ĐUUUBRE JEDNO. Tako da, biće da nisam umislila.
Sada sam sasvim kul. Svašta smo mi u stanju da zatrpamo i prećutimo. Ali prvih nedelja osećala sam se prljavo. Bilo me je sramota što sam ćutala, što sam dozvolila da me vređa, držala sam monologe u kupatilu, krojila rečenice koje bih mu rekla. A nisam. Jer pobogu on je najveći stručnjak. Anesteziolozi su kao beli medvedi, budi srećna što si ga dobila… i tako dalje. Što bi se reklo – može mu se.
E pa, zato mi žene ćutimo. Jer posle ispadnemo mi krive. Mi smo izazvale. Mi smo zaslužile. Mi smo umislile. A njima se može. Oni su veličine. Možeš misliti.
Saosećam sa svim ženama koje su proživele nasilje bilo koje vrste. A ne mogu ni da zamislim koju sramotu osećaju žrtve seksualnog nasilja, kada je mene ovoliko povredio jedan ogorčeni anesteziolog.
Kada god budete spremne. Recite.
Jer brate, ne sme da im se može!”
