Sveti mučenik Longin, je bio prvi oficir koji je, posle Hristovog stradanja, skinuo vojnu uniformu i udaljio se od sveta radi Hrista. Bio je kapetan, starešina vojnika koji su prisustvali raspeću Isusa Hrista na Golgoti, o čemu svedoče jevanđelisti Matej, Marko i Luka. Bio je, starešina vojnika, odnosno straže koja je čuvala Hristov grob.

Kad su jevrejske starešine saznale za Hristovo vaskrsenje, potplaćivali su vojnike da pronose lažnu vest – da Hristos nije vaskrsao nego da su ga ukrali njegovi učenici. Pokušali su da potplate i Longina, ali on na to nije pristao.

Jevrejske starešine su tada hteli da ga ubiju, ali on je saznao za to i zajedno sa dva svoja druga, skinuo je svoj vojnički pojas, otišao kod apostola i krstio se, a zatim je tajno napustio Jerusalim i preselio se u Kapadokiju. Tamo se predao postu i molitvi i, kao živi svedok Hristovog vaskrsenja, obratio je mnoge neznabošce u istinitu veru.

Potom se udaljio u selo na imanje svoga oca, ali ni tamo ga nisu ostavili na miru. Saznavši gde se Longin nalazi, Pilat je poslao vojnike da ga poseku, ali svetitelj je to provideo duhom. Izašao je u susret svojim dželatima i svratio ih u svoj dom ne kazujući im ko je.

Dobro ugošćeni vojnici legli su da spavaju, a Sveti Longin molio se celu tu noć, pripremajući se za smrt. Ujutru je doveo i ona dva svoja druga, obukao se u bele pogrebne haljine, poučio svoje ukućane i pokazao im mesto na jednom brdašcu, gde će ga sahraniti.

Tada se javio vojnicima i kazao im da je on Longin, koga oni traže. Vojnici su se zbunili i zastideli, i nisu ni mislili da da ga poseku, no svetitelj je od njih zahtevao da ispune zapovest svog starešine. Tada su posečeni i Longin i dva njegova druga. Longinovu glavu vojnici su odneli Pilatu, a ovaj ju je predao Jevrejima koji su je zakopali u đubre van grada.

Posle mnogo vremena od Longinove smrti, kako je zapisao njegov životopisac, u Kapadokiji je oslepela jedna udovica. Pošto joj lekari nisu mogli da pomognu, pošla je sa sinom u Jerusalim da se pokloni svetinjama. Tek što su stigli, njen sin se iznenada razboleo i umro.

U toj velikoj žalosti javio joj se Sv. Longin i utešio ju je obećanjem da će joj povratiti vid i pokazati joj sina u nebeskoj slavi. Svetitelj ju je uputio iza gradskih zidina, na smetlište, da tamo otkopa njegovu glavu. Čeprkajući po smetlištu, udovica je u jednom trenutku dotakla glavu svetog mučenika i odmah progledala. Ispunjena radošću, uzela je svetiteljevu glavu, oprala je, okadila i stavila u svoj stan kao najveću dragocenost.

Koplje kojim je proboden Isus Hristos je postalo jedna od svetinja hrišćanstva poznato kao koplje sudbine. Tvrdilo se da onaj koji ga ima u svom posedu ne može da izgubi rat.

Adolf Hitler je po svaku cenu hteo da se dokopa ove svetinje, pa tik pre aneksije Austrije poslao svoje ljude da čuvaju koplje koje se tada nalazilo u bečkom muzeju.

Posle Drugog svestkog rata SAD vraćaju koplje u Beč, ali se danas tri relikvije pretenduju da su pravo koljre sudbine. Pored onog u beču, postoji i jedno u Jermeniji, kao i jedno u Vatikanu.

(Izvor: Kurir)