Smrt je sastavni deo života, i pohrišćanskom verovanju, ona je prelazak iz ovozemaljskog, privremenog života u nebeski večni život. Prelazak u večni život nije nešto neprirodno. Smrću počinje put u večnost, ali kroz Vaskrsenje.

U znak žalosti za pokojnikom, rodbina od smrti počinje da nosi crno odelo. Žene su ranije nosile crnu maramu, a muškarci crnu košulju ili flor. To se nosi godinu dana, i za to vreme rodbina ne učestvuje u veseljima, ne igra i ne peva.

Međutim, danas se dopušta da se crnina obavezno nosi do 40 dana, a po želji pola godine ili godina. Ovde treba naglasiti da se, bez obzira, kada se desio smrtni slučaj u porodici, obavezno slavi krsna slava, na isti način kao i uvek. Kaže se, čak, da je potrebnije slavu slaviti pod tim okolnostima, jer se u molitvama za slavu molimo za pokoj duša naših umrlih srodnika.

Ne treba u godini dana posle smrti pokojnika praviti veselje u kući, svadbe, žurke, igranke i slično. U svim ovim slučajevima i o svemu što je vezano za običaje o sahranama, dobro je posavetovati se sa sveštenikom, jer su običaji različiti u raznim krajevima, pa je ovde nemoguće pomenuti i ukazati da li je neki običaj dobar ili nije.

Po hrišćanskom učenju smrt je „kazna za greh“, kazna za Adamov greh prema Bogu. Prema prvobitnom Božjem planu čovekov prelazak iz zemaljskog života u večnost, trebalo je da bude bezbolan, jedan preobražaj duše i tela, slično leptiru koji iz ličinke na krilima se uzdiže prema nebu.